„Sve u svemu, odlazim u Švedsku sa mnogo želja i nade." Ove reči je 2. novembra 1970. Vladimir Rolović zapisao u svoj dnevnik. Postao je, zvanično, opunomoćeni ambasador SFRJ u ovoj skandinavskoj zemlji. Da, nadao se najboljem. Nije imao razloga da misli drugačije. U susednoj Norveškoj već je obavljao istu dužnost, zbližio se s domaćinima, stekao zavidnu reputaciju, unapredio saradnju...
Hteo je još štošta da doda u dnevnik u koji je Njuzvik imao ekskluzivni uvid, ali je korice sklopio da bi se pridružio poznanicima, tadašnjim visokim državnim funkcionerima Blaži Jovanoviću i Nikoli Srzentiću, zakazao im je druženje uz kafu u ambasadi. Samo nekoliko meseci kasnije njegove životne korice, nedovršene, zauvek su sklopile ruke terorista u toj istoj ambasadi. Ustaški zločinci Miro Barešić i Anđelko Brajković ranili su ga i zlostavljali 7. aprila 1971. - preminuo je osam dana kasnije u bolnici „Sveta Karolina".
„Čitavog života mi se vraćaju trenuci kada sam poslednji put bila sa ocem. Možda sam mogla da ga spasem", sa suzama u očima gotovo da šapuće, više za sebe, Žana Rolović Nikolić, ćerka ubijenog ambasadora.
Sin Predrag je u to vreme bio na studijama u Beogradu, a ona je koristila svaki trenutak da bude s ocem. Imali su poseban odnos, pričali o svemu i svačemu, šalili se. Zajednički doručak nikada nisu preskakali. Sedmog aprila nije im se pridružila majka Branislava, spremala se za susret sa suprugom kineskog ambasadora.
(VIDEO) POTRESNO SVEDOČENJE MAJKE UBIJENOG AMBASADORA ROLOVIĆA: Lele mene, Vlado, ubiše mi te!
„Videla sam u jednoj radnji prethodnog dana divnu haljinu. Molila sam ga da odemo prvo do grada, da je probam i kupim ako mi odgovara. 'Prodaće je, tata', rekla sam mu. 'Ajmo, tata, ma to je samo desetak minuta!' Ali on to jutro nije mogao da mi ugodi. Žurio je u ambasadu po neke papire, na sastanke, prethodnih dana je rekao mami da mora sutradan da putuje u Beograd. Nije bio dobre volje, mislio je čak i da bi mogli da ga opozovu", svedoči Žana Rolović Nikolić za Njuzvik o najbolnijim trenucima za njenu porodicu. „Stalno mislim: 'O bože, da smo svratili u grad - sigurno bih ga spasla.'"
PITANJA BEZ ODGOVORA
Sudbine žrtve i njegovih krvnika ponovo su, posle nešto više od 45 godina, u žiži javnosti. Ali samo nakratko. To je i razlog što sedim u Žaninom beogradskom stanu. Prethodno sam razgovarala i sa njenom majkom Branislavom, suprugom tragično nastradalog ambasadora.
Telefon im je zvonio dva dana, predstavnici sedme sile hteli su odgovor na pitanje šta misle o otkrivanju spomenika Miri Barešiću kraj Pakoštana u Hrvatskoj. Jeste da su „veliki događaj" inicirali meštani i rođaci, ali više nego degutantna ceremonija uvezana je hrvatskom državnom mašnom: Barešičev „Pogled na domovinu" iz sela Drage, kako je njegova statua dobila ime 31. jula ove godine, zdušno su pozdravila dva aktuelna ministra. Ostali se nisu ogradili.
SRBLJANOVIĆ: OVO JE ISTINA O USTAŠKOM TERORISTI Barešić je sprao krv i pucao ambasadoru SFRJ u usta!
Šta su koreni, malo koga je zanimalo. Porodica Rolović godinama unazad nije bila interesantna. Zašto? A zločin, iako su direktni počinioci uhapšeni, nikada nije rešen.
Dugo sam se spremala za ovaj razgovor, obilazila institucije, nadležne. I svuda nailazila na zid ćutanja. Atentat na Rolovića? Barešić? Ah, kad je to bilo! Nestale su arhive za vreme bombardovanja 1999... Ako nečega i ima -to je državna tajna. Nema veze što je obaveznih 30 godina čuvanja tajne davno isteklo.
Da li je moguće da velika igra senki još traje?
Htela sam odgovor na pitanje ko je usmerio metke Mira Barešića i Anđelka Brajkovića na predstavnika jugoslovenske države u Stokholmu? Ko je, tek što je prevalio dvadesetu, Barešića povezao s Hrvatskim narodnim odborom - Luburićevci u Švedskoj? Bio je kokošar i kradljivac, huligan, osuđen u domovini zbog toga što je krao ribu (dinamit mu je bio sredstvo „rada") i zbog tuče dva puta po šest meseci zatvora. Kada je stigao u Švedsku, reketirao je i ucenjivao brojne jugoslovenske radnike u fabrici u kojoj se zaposlio. Brzo je dobio otkaz i još brže postao veliki ustaša. Kako? Da li ga je obrlatila ustaška emigracija ili Udba?
Naravno, htela sam i odgovor na pitanje zašto je ambasador Rolović mislio da će biti opozvan, a tek je nekoliko meseci boravio na dužnosti u Švedskoj.
„Ni naša porodica nema odgovore na sva ta pitanja. Znam samo da je moj otac stradao jer je eksplicitno, bez ikakvih uvijanja, ukazivao u depešama koje je slao u Beograd, SSIP (Saveznom sekretarijatu za inostrane poslove), CK (Centralnom komitetu) i Titu, na tešku povezanost ustaške emigracije u Švedskoj sa Maticom Hrvatske i tadašnjim hrvatskim rukovodiocima", tvrdi Žana.
