Nekad Delija, a danas premijer Srbije. Aleksandar Vučić prisetio se u intervjuu za Vreme kako je 13. maja 1990. godine zajedno s ostalim navijačima Crvene zvezde učestvovao u neredima na Maksimiru.
Utakmica između Dinama i Zvezde nikada nije odigrana, a Vučić se seća kako je taj dan sve počelo.
"Prvi veliki incident dogodio se u Vinkovcima. Obično bi nas Dinamovi i Hajdukovi navijači čekali na samoj stanici i kamenovali voz. Međutim, tog su dana shvatili da dolazi ogroman broj Zvezdinih navijača pa su pričekali da voz krene prema Slavonskom Brodu. Kako je voz krenuo, zasuli su ga kamenjem, ali sa suprotne strane. Sećam se da je Krle povukao ručnu kočnicu.
On je bio jedan od starijih i hrabrijih vođa navijača, nije se fizički isticao, ali je bio autoritet. Voz se zaustavio i sećam se da je veliki broj navijača izleteo izvan voza. Vidio sam nekoliko Hrvata na zemlji, u baš teškom stanju. Sve u svemu, izgledalo je prilično jezivo", rekao je Vučić.
Nekoliko hiljada Delija predvodio je Željko Ražnatović Arkan, a na južnoj tribini maksimirskog stadiona bio je i Vučić.
"Kad smo stigli u Zagreb, prvi put se dogodilo da nas je doslovno dočekala kolona policajaca. Sproveli su nas do južne tribine. Međutim, mi koji smo bili iskusni, prepoznali smo neke navijače Dinama koji su imali zadatak da prate hoće li se neko od nas izdvojiti, pa da ga prebiju.
Prepoznao sam Šejtana, Sarmu i još neke. Nisam video Klokana i Sandra koje sam znao kao vođe Bad Blue Boysa. Onda sam saznao da su i ostali Zvezdini navijači to primetili pa su ih ispred jednog kafića presreli i pretukli.
Zatim su iz kafića izašli drugi navijači Dinama, vikali su "udri četnika". Ali sve je to nije bilo ni novo ni neuobičajeno", rekao je Vučić, koji je tada imao 20 godina.
Zvezdini navijači su se osećali veoma snažno i moćno iz nekoliko razloga. Prvo, u to vreme se podizao srpski nacionalizam, ali i bili su tu u velikom broju. Jer, nije tu bilo samo mnogo ljudi iz Beograda, iako mislim da se nikada neće ponoviti gostovanje na koje će otići veći broj momaka nego tada. Došao je ogroman broj ljudi iz Gline, Petrinje, Knina, iz čitave Krajine, jer su posebno u tom dalmatinskom delu svi Srbi navijali za Zvezdu.
Sve je to davalo osećaj moći Zvezdinim navijačima, kao što je taj rastući hrvatski šovinizam ili nacionalizam, zovite ga kako god hoćete, njihovim navijačima dao određeni osećaj slobode i moći koji dotad nisu imali. Osećala se iskrena mržnja, s obe strane su se čule najjezivije pesme jednih o drugima", priča Vučić.
"Onda je krenula ta priča sa Bobanom na terenu. Sukob između Zvezdinih i Dinamovih navijača počeo je baš na tom manjem delu južne tribine gde je bilo više Dinamovih nego Zvezdinih navijača. Ja sam bio na donjem delu, ali svi smo se brzo popeli gore. Tu je došlo do manjeg obračuna u kojem su Zvezdini navijači potisnuli Dinamove na travu.
Ali, Dinamovi navijači sa "severa" su već uleteli na teren, a sa „istoka" je prema nama letelo sve što su mogli baciti.
Budući da su u odnosu na nas oni stajali na visini, mi odozdo i nismo mogli bogzna kako da uzvratimo. Taj sukob je trajao neko vreme, onda više nije bilo stolica kojima bismo se mogli gađati. U međuvremenu je policija ušla u obračun s Dinamovim navijačima na terenu".
"Sve što se dogodilo ni za koga od nas nije bilo iznenađenje, a skoro svi koje sam znao kao ljude koji su deo "severa", bili su na toj utakmici. Mi smo živeli za tu utakmicu. Kad god bismo išli u Zagreb, očekivali smo tuču.
Zato, ne verujem u priču da je rat počeo na "Maksimiru", mislim da se tad samo pokazalo kakvi su odnosi u društvu. Kad vam se tako nešto pokaže u masovnom obliku, jasno vam je šta predstoji i šta je u dušama ljudi.
Čak ne mislim ni da je Bobana neko nagovorio da udari policajca. I da Boban nije to napravio, došlo bi do navijačke tuče. Sukobi navijača su se uvek događali, bili su normalna stvar, a fudbal je uvek samo odraz onoga što se događa u društvu, konstatovao je Aleksandar Vučić.
(Večernji list)
