Od najmoćnije žene u državi do života u egzilu - tako bi se ukratko mogao opisati životni i politički put Mire Marković, supruge nekadašnjeg predsednika Srbije i Jugoslavije Slobodana Miloševića. Obožavana i osporavana, nekadašnja šefica Jugoslovenske levice (JUL) nikog nije ostavljala ravnodušnim.
A šta je „njena strana priče“?! Markovićeva u drugom delu ispovesti za Kurir otvoreno govori o svemu - sudskom postupku koji se već petnaest godina vodi protiv nje u Beogradu, optužbama za atentate na političke protivnike tokom devedesetih, raspadu Jugoslavije, a osvrće se i na pad s vlasti 2000. godine. Otkriva, takođe, i kako danas živi u Moskvi i kako je podnela to što su je nekadašnji prijatelji „ekspesno zaboravili“.
U Beogradu vam se već deceniju i po sudi za navodne zloupotrebe prilikom dodele državnih stanova, zbog čega je Srbija i raspisala poternicu za vama. Vi, međutim, tvrdite da niste uticali na to da dadilja vašeg unuka dobije nekretninu iz Vladinog fonda?
- Niti sam ja tražila od nekog da ona dobije stan, niti je ona to tražila od mene. Ona je imala i stan i posao u Požarevcu, gde je živela. Taj mali stan dobila je od nekoga ko je na taj način želeo da se dodvori šefu države i njegovoj porodici. Nemam nikakav sukob sa zakonom. Poternica Interpola je političke prirode. Njen cilj je bio da mojim progonom destabilizuje Slobodana u zatvoru, oteža njegovu odbranu, ugrozi mu zdravlje i život. Odbranu nisu doveli u pitanje, zdravlje i život je izgubio. Njega više nema, ali progon čiji je motiv bio on i dalje traje.
Da li ćete se vratiti u Srbiju ukoliko budete oslobođeni optužbi na sudu?
- Mislim da neću.
Da li vam nedostaje nešto ili neko iz Srbije?
- Dugo sam mislila da mi sve nedostaje. Moja zemlja, ljudi, razgovori, moja kuća, mirisi, zvuci, sunce, nebo, cveće, ptice, muzika... Sada, već neko vreme, mislim da mi ne nedostaje ništa. Neke koje tamo volim povremeno viđam ovde. Da je moja Marija u Srbiji, nedostajala bi mi ona. Samo ona. Samo ona.
Kada ste poslednji put videli ćerku Mariju, koja živi u Crnoj Gori?
- Pre više od 15 godina.
Čime se danas bave vaša deca - Marija i Marko Milošević?
- Moja deca odavno nisu u onoj mladosti kada je njihova majka pisala o tome kako izgledaju, šta rade, kako žive. Ako smatraju da to treba da zna javnost u Srbiji, oglasiće se sama.
Kako vi živite u Moskvi?
- Decenijama sam bila uključena na maksimum i dugo mi je bilo potrebno da se isključim. Pa i nisam u tome sasvim uspela ni sada. Pišem. Otkad sam ovde, objavila sam osam knjiga i dve Slobodanove. Jednu - njegove govore „Prilog istoriji dvadesetog veka“ i drugu - njegove intervjue pod naslovom „Lavovska borba“. Bio je to ogroman posao. Sakupila sam i sredila materijal za tri knjige „Pisma za Slobu“ - to su pisma koja je dobijao iz celog sveta i iz naše zemlje tokom pet godina provedenih u zatvoru. Napisala sam predgovore za knjigu „Optužujem“, to su njegova uvodna izlaganja na sudu, i za knjigu „Tako ga znam“, to su prilozi koje su o njemu napisali mnogi ljudi iz zemlje i iz sveta. Dala sam i mnogo intervjua, objavljeno je i mnogo drugih mojih tekstova u zemlji i van nje. Pretvorila sam slobodno vreme u radno. Ali to radno vreme ima jednu retku prednost - pišem kad hoću i koliko hoću. Čitam, imam mnogo, veoma mnogo knjiga. Osim dve, sve su nove, objavljene u ovom veku. Samo sam jednu kupila. Sve ostalo sam dobila na poklon. Slušam muziku, uglavnom rusku. Od nje me ništa ne boli. Našu slušam retko, samo ponekad. Dobila sam neke pesme i pokajala sam se. Bile su lepe i želela sam da ih izgubim. Nastojim da vodim razgovore koji su lepi. Izbegavam logoreične monologe, laičke prognoze, agresivne analize i banalne konvencionalnosti. Sad sve to mogu. Pre sam često na takve razgovore bila prinuđena iz pristojnosti koju sam sama sebi neopravdano nametnula. U toku dana imam mnogo telefonskih kontakata. S mojom Marijom razgovaram svakog dana i ti razgovori izgledaju kao da ih vodimo živeći pod istim krovom. Nas dve smo uvek bile zajedno, ali smo sada više zajedno nego što smo to bile pre. Gledam vesti, ujutru. Nikad nisu lepe i svakog se jutra pitam zašto ih gledam. Večernje ne gledam nikad. Nekad, ranije, uvek smo ih gledali zajedno, nas dvoje. A onda smo o njima razgovarali. To dok smo bili kod kuće. Pošto se ta slika više neće ponoviti, večernje vesti sam izbrisala iz svog dana. Iako sam Rak u horoskopu, nisam sklona vraćanju u prošlost, ni svoju ni istorijsku. Moje četiri knjige „Prognana i neizgubljena“ odnose se na sadašnjost. I na budućnost, naravno.
Ko misli da smo bili bogati i da sad ja od tog bogatstva živim - projektuje sebe
Živite samo od penzije, koju ste stekli kao profesor beogradskog Prirodno-matematičkog fakulteta?
- Da. I od izdavanja kuće u Tolstojevoj, jedno vreme dok smo je izdavali. Ponekad i od knjiga.
Zašto ste nedavno odlučili da prodate tu kuću na beogradskom Dedinju?
- Zato što je njeno održavanje skupo i besmisleno. I zato što imam velike finansijske obaveze oko kuće i dvorišta u kome je Slobodan sahranjen u Požarevcu. Sve su te obaveze pale na mene i jedva sam u stanju da ih nosim. Ali to s prodajom kuće, ta stvar još nije okončana.
Za vašu porodicu se govorilo da je profitirala devedesetih, da ste zgrnuli milione, zlato, da ste imali tajne bankarske račune po svetu...
- Celog života smo živeli od naših plata. Kasnije i od prihoda od mojih knjiga i drugih tekstova. Ti vanredni prihodi su otišli na kuću u Požarevcu, popravku kuće u Tolstojevoj, koja je bila oštećena za vreme bombardovanja vojnih objekata u Topčideru, i sve ostalo na Hag. Najveći deo prve faze suđenja - tužbu - finansirala sam ja. Slobodan i ja nismo imali nikakve nelegalne prihode, niti smo vlasnici bilo kakvih vrednosti osim ovih koje sam navela. Ko misli da smo bili bogati i da sad ja od tog bogatstva živim - projektuje sebe. Verovatno bi na našem mestu to bili i ne mogu da veruju da to mi nismo bili. Ali, eto, nismo.
Ko misli da smo bili bogati i da sad ja od tog bogatstva živim - projektuje sebe
Poslednjih godina se oglašavaju mnogi koji su devedesetih bili u vašem i Miloševićevom okruženju, iznose mnoge, čak i sočne detalje iz tog vremena, tvrde da su smeli da vam se suprotstave... Pratite li sve to?
- Lažu svi koji se javno, a i privatno danas hvale kako su svojevremeno Slobodanu i meni rekli nešto grubo, izrazili neku arogantnu nesaglasnost s njim i tako dalje. Ti su po pravilu, ali po pravilu, bili najveće ulizice, nepotrebno snishodljivi u svim prilikama. Da budu ulizice i snishodljivi, sebe su prinudili, jer su smatrali da im to obezbeđuje sigurnost i kretanje u karijeri. Da bi, u protivnom, bez snishodljivosti i ulizivanja imali probleme ili stagnirali u karijeri... Mora da su zbog takvog svog izbora mrzeli sebe i Slobodana i mene. Ta mržnja, sada slobodno i konačno ispoljena, osveta je za snishodljivost na koju su sami sebe prinudili. Ta, sa zakašnjenjem od petnaest godina, obnarodovana tobožnja nesaglasnost nekadašnjih poltrona je osveta svrake što nije mogla da bude kondor.
Ko vas je najviše razočarao nakon 5. oktobra 2000. i gubitka vlasti?
- Niko me nije razočarao. Moj doživljaj događaja posle 5. oktobra, kad je reč o bliskim saradnicima i bliskim ljudima, nije razočaranje. Nije bilo ni onda, nije ni sada. Nije čak ni iznenađenje.
Nego?
- Izdaja je pojava rasprostranjena svuda i oduvek. U našem narodu možda naročito. I nije fizičko distanciranje od nas u moralnom smislu najnemoralnije, mnogo je nemoralnije to što su se mnogi distancirali politički, tvrdeći da nisu nikad podržavali politiku kojoj su dva-tri meseca unazad euforično aplaudirali i u kojoj su, naravno, aktivno učestvovali. Taj strah ih je lišio časti, ali nepotrebno. Nuđenje aktivne lojalnosti novim vlastima završilo se ponižavajuće za one koji su je nudili. Lojalnost je prihvaćena, ali ne i aktivnost. Osim malih izuzetaka, naravno. Pa imala je nova vlast dosta svog lošeg materijala, skupljenog s konca i konopca, nije im bio potreban i tuđi.
A da li vas je zabolelo kad su vas prijatelji, kako ste jednom rekli, „ekspresno zaboravili posle 5. oktobra“?
- To zaboravljanje je, u stvari, kukavičluk. A kukavičluk nekadašnjih drugova, koji su to prestali da budu 24. septembra 2000. godine, kada su saopšteni izborni rezultati, ne boli me. Zašto bi me boleo tuđi kukavičluk? Neka boli njihove potomke, ako im u međuvremenu kukavičluk ne bude prikazan kao nužna i poštena pragmatičnost.
O političkim atentatima devedesetih
RUŠILI SLOBODANA OPTUŽBAMA ZA UBISTVA
Optuživali su vas da ste devedesetih sa suprugom organizovali atentate na političke protivnike i neistomišljenike. Šta odgovarate na to?
- Ubistva koja je tobože organizovala vlast u Srbiji tih godina deo su politike rušenja Slobodana Miloševića, što je u svojim memoarima Medlin Olbrajt navela kao jedan od krupnih ciljeva američke vlade. U primenu te politike spadala je i svaka politička i moralna kompromitacija Miloševića, pa i optužba za ubistva neistomišljenika. Ona je u tim memoarima navela da je politiku rušenja Miloševića sprovodila pomoću opozicije u Srbiji. Tako su i ta ubistva spadala u nadležnost te saradnje. Neka od tih ubistava, međutim, nisu bila političke prirode. Bili su finansijski obračuni, odnosno nalazili su se u zoni običnog kriminala.
O kajanju
IZBEGLA BIH NEKE SARADNIKE
Da li se danas, posle svega, kajete zbog nečega? Šta biste danas drugačije uradili da možete da vratite vreme na, recimo, sam početak devedesetih??
- Izbegla bih društvenu aktivnost koja nije oslonjena na istorijski kontinuitet i saradnike kojima za taj istorijski kontinuitet nedostaju odgovarajuće obrazovanje, hrabrost i poštenje.
O famoznom 5. oktobru 2000. godine
SPASAVAO IZBEGLICE, A ONI GA SRUŠILI
Kako sada, s ove distance, gledate na 5. oktobar?
- Mislim da je puč 5. oktobra u Srbiji bio obračun korporativnog globalizma sa nelojalnom vlašću u Srbiji, posebno sa Miloševićem, koji je bio personifikacija te nekooperativnosti i nelojalnosti. Ta odmazda je izvedena pomoću opozicionih partija koje je taj korporativni globalizam finansirao, pomoću nevladinih organizacija koje je finansirao takođe i uz pomoć jednog broja izbeglica s one strane Drine kojima je Milošević spasao živote i dao im krov nad glavom. I da, zamalo da zaboravim, i uz pomoć najbližih saradnika u vojsci, policiji, Vladi i partiji. Zašto? Možda iz genetskog kukavičluka, možda iz opravdanog straha, iz prikrivene lične mržnje, iz svojevremeno neispoljene nesaglasnosti s politikom u kojoj su svojevoljno učestvovali.... Ko zna. Niko. Ni ja ne znam.
Kurir / BOBAN KAROVIĆ
Foto: Profimedia, EPA, AP
NE PROPUSTITE
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
(KURIR TV) Da li je Sloba ubijen u Hagu ili je još živ - Sve teorije zavere o smrti Slobodana Miloševića
