Dragoljub Marković, jedan od najmoćnijih ljudi u Srbiji početkom 2000-ih, vladar iz senke, Đinđićev kum i nosilac kovčega na njegovoj sahrani otkrio je dosad nepoznate činjenice iz vremena vladavine DOS-a.
Uoči petnaestogodišnice atentata na premijera Srbije, Marković, vlasnik firme „Krmivo produkt“, obelodanio je i da se bavio rešavanjem ubistava iz prethodnog perioda i službama. Naveo je mnogo nepoznatih detalja iz Zoranovog života, među kojima je i svedočenje o tome da je Zoran Đinđić isplatio čak milion evra da bi vođa JSO bio oslobođen iz zatvora...
Marković je pričao koliko je voleo da provodi vreme sa Đinđićem. - Ja sam voleo sa njim da provodim vreme. Kažem vam, Zoran je bio jedan neverovatan tip. Onda me uvukao u tu političku priču i ja sam bio uz njega sto odsto. Bila je to toliko čvrsta veza da smo, kada smo bili u ratu sa Miloševićem, jedan drugom obećali da ako se nekom od nas nešto desi, da će onaj drugi voditi računa o porodici ovog drugog. I nije to ona klasična srpska kafanska priča. Ono, brate mooooj! Ne. Mi smo bili ozbiljni ljudi i imali smo vrlo ozbiljan, krajnje racionalan i težak razgovor. Ja sam tu obavezu ozbiljno shvatio, a i on. Nije tu bilo zezanje. Mislim, to je išlo dotle da sam ja znao gde on drži lovu, gotovinu, i on je to znao za mene. To vreme je bilo baš teško - kaže Marković u intervjuu za nedeljnik Ekspres i dodaje kako je prijateljstvo sa pokojnim premijerom vuklo za sobom i velike probleme, ali i taj da je Milošević hteo da ga ubije.
Razumeo sam Amfilohija
Kada je Zoran otišao, osećao sam se kao da mi je umro drug. Dok sam stajao pored kovčega i slušao Amfilohija kako govori „ko se mača lati od mača će i poginuti“, znao sam o čemu priča. Nije on mislio tada na ovaj ološ, mislio je na njega.
Tokom protesta zbog izborne krađe 1996. godine Đinđić i tadašnji šef DB Jovica Stanišić spasli su mi glavu jer je Milošević hteo da me ubije, pošto sam dao šleper jaja kojim je opozicija gađala RTS. Na Miloševićev plan najpre me je upozorio Đinđić, a potom mi je i Stanišić dojavio da treba da se sklonim, pa sam pobegao u London. Jovica je bio na našoj strani, to možda nije dobar termin, ali je bio razuman čovek. Video je gde to ide i stalno nam je govorio: „Ja ću Slobu staviti u kućni pritvor, ali vi morate da imate neki plan i neka rešenja“. Posle je i on bio u silaznoj putanji i njega su sklonili brzo, a onda je došao Rade Marković i nastao je haos.
Đinđića sam tokom bombardovanja štekao u stanu svoje tetke. Imao sam tetku koja je živela u Švedskoj i imala prazan stan, i to tačno preko puta stana gde je Zoki živeo, na Studentskom trgu. Oni ga traže po celo Srbiji, a on se nije pomerio sto metara dalje.
Uskočili u automobile od sto hiljada evra
Bilo je stalno sukoba sa Đinđićem, znali smo i da vičemo jedan na drugog, ali imali smo takav odnos da sam mogao sve da mu kažem. Jedan od većih sukoba izbio je 2001. Prvi avgust 2001, Zoki slavi rođendan u vili na Dedinju. Dođem u Užičku, ispred parking pun skupih automobila. Pomislio sam da je pozvao Montgomerija i ove Nemce, Bodu Hombaha… Uđem u kuću, sve stara ekipa. Shvatam da su to njihovi automobili. A samo godinu dana pre kolima smo došli Kole i ja. Čeda je došao trolejbusom, ne znam, Kolesar tramvajem, Čanka je dovezao neki komšija koji je imao goriva ili taksista. Sad ispred vozni park, nijedan auto ne vredi manje od sto hiljada.
Đinđić i Legija su već 6. oktobra rano ujutru napravili dogovor, a komandantu JSO smo verovali jer je bio sposoban za posao kojim se bavio. Međutim, kasnije su se dogodile neke stvari s kojima se nisam slagao. Bio je taj problem u Grčkoj. Legiju su uhapsili tamo i Zoran je organizovao da se milion maraka ili evra da tamo, ne znam ni sam odakle, da se on vrati u Srbiju. Šta će nam to, zašto to radimo. Pa nije on otišao tamo po zadatku države, nego privatno i još ga oni jure za neko ubistvo. Bio sam protiv toga.
"To je ono kad imaš toliku moć i kad ne možeš da veruješ da neko ili nešto može da se okrene protiv tebe. Pa tek ona privatizacija, tu su mnogi uzeli velike pare, a Zoran je podlegao toj atmosferi. Ne možemo ovako, dajemo penzionerima pedeset maraka. On kaže, nema para. A ima kada ovi oko te be treba da kradu", kaže između ostalog Marković.
Bili su jako bliski
- Ja sam uvek imao problema zato što sam prijatelj Zorana Đinđića, kad smo se tukli s Miloševićem i posle kada smo kao bili na vlasti. Ja sam stalno imao probleme. Ono što se nikada nije desilo je kvalitetan Zoranov demanti toga da je Dragoljub loš tip. On je samo u nekoliko emisija spomenuo kako sam ja, eto, ok.
U jednoj TV emisiji, kad je bio predsednik Vlade, rekao je:
Dragoljub je čovek sa kojim bih danas voleo da provodim više vremena. A napad na mene je počeo zato što je trebalo naći nekog iz Zoranovog okruženja za koga ćemo reći da je ekstremno loš pa onda ako sam ja ekstremno loš, a Zoran se druži sa mnom, pa onda mora da je i on sumnjiv. Ja sam se sa Zoranom družio potpuno bez interesa. On je meni nudio ministarsko mesto koje sam ja odbio, jer moje obrazovanje, po mom mišljenju, nije bilo adekvatno za poziciju ministra poljoprivrede. I kasnije, u svim našim odnosima je to bilo sa moje strane potpuno bez ikakvog interesa. Zoran je to, naravno, sve vreme shvatao i naše prijateljstvo je do poslednjeg dana bilo iskreno, čvrsto, toplo. Ono što je nas vezivalo, to je prijateljstvo, da ne kažem ljubav. Nije bilo interesa. Meni nije trebao ni namešten tender, ni da budem ministar. Nije mi trebalo ništa od toga što je on bio, osim samog našeg odnosa, to mi je trebalo.
(Kurir.rs / Ekspres)
NE PROPUSTITE
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
(KURIR TV) OVO SU SVETSKI LIDERI REKLI O ZORANU ĐINĐIĆU!
