Slobodan Vuksanović, bivši ministar prosvete, kaže da mu, posle teksta u Kuriru, ljudi prilaze na ulici i govore: „Ti si naš!“ Prijaju mu pohvale kolega, a prošlo je 10 godina otkako je vodio taj resor. O novom ministru prosvete ima visoko mišljenje i kaže da bi prihvatio ponudu da mu bude savetnik.Javljaju se vaše kolege već dva dana...- Znate koliko me je ljudi startovalo na ulici, izlaze iz kafića, kažu: „Ti si naš!“Bili ste ministar i posle 10 godina vas hvale, a uglavnom za političare pričaju da su lopovi. Jeste li ponosni?- Drago mi je. Žao mi je što mi majka nije poživela da vidi ovo o čemu vi pričate, jer ona je život posvetila učionici i svojim đacima. Dobio sam silna priznanja dok sam bio ministar - specijalno priznanje EU... Da ne ispadne da se hvalim, Mladen Šarčević je bolji ministar od mene. Potpisujem sve što kaže.Poznajete ga?- Da. Sticajem okolnosti, godinu i po dana od početka mog mandata nisu postojala najviša tela u obrazovanju - Nacionalni prosvetni savet, Komisija za akreditaciju... Ako ne postoje ta tela, ministar odlučuje svojim potpisom. Tako sam i registrovao prvu privatnu školu u Srbiji, „Ruđer Bošković“ direktora i vlasnika Mladena Šarčevića.Da li biste prihvatili, ukoliko vam ponude, da budete u njegovom timu, savetodavno?- U njegovom da, kao nekakav saradnik-savetnik. Da li je vaš skroman način života, to što niste završili na Dedinju, što nemate firme kao neki drugi bivši ministri, doprineo da vas narod doživi kao nekog svog?- Da. Narod može da bude prevaren, svi smo mi bili više puta prevareni. Ali prevare su jednokratne, istina uvek ispliva. Prepoznali su me kao jednog od svojih. I zbog toga mi je drago.Ali ljudi se nikad ne poistovećuju s političarima jer su prebogati, jer su ih više puta preveslali, i onda se pojavi političar s kojim mogu da se porede.- Nisam ja neskroman u nekim stvarima, ali te stvari nikome nisu bitne. Volim da objavljujem knjige, da imam dobre uslove za sportski trening, da idem peške kroz grad. Meni je bitno da živim tamo gde sam odrastao, na Vračaru, a volim i da putujem, bilo gde, i po Srbiji. Ali, kad je reč o ministrima, nemojte da uopštavate. Garantujem da će narod biti ponosan na Vladu Vukosavljevića, ministra kulture. Dobar utisak je na mene ostavio i Dušan Vujović.Vujović je bogat ušao u ovu vladu, narod hoće da se poistoveti s nekim ko je ponikao od njih.- Evo, jedan primer. Pratio sam jednog političara, dosta mlađeg od mene. Poslao sam mu, davno, nekoliko svojih knjiga na poklon, iako se nismo znali. Pokazao je velike džentlmenske manire, pozvao me je telefonom i zahvalio se. Rekao sam mu tada da je on moja politička simpatija i da mu, ako nastavi tako, predviđam najveći mogući uspeh u politici. To je sadašnji ministar policije Nebojša Stefanović. On je bio jedna lutka, politička lutka u najboljem smislu te reči: mlad, sladak, lep.Kako gledate na odluku da se prosveti smanji plata?- U ono vreme prodao se „Mobtel“ i Srbija je tri godine živela od tih para. Sada je Srbija imala nekoliko meseci do bankrota. Zemlja je od toga spasena i Vučiću svaka čast.Kažu da ste skroman čovek, živite u 30 kvadrata, a ovamo imamo ministre koji su, po silasku s vlasti, kupili gomilu stanova...- Živeo sam i u većim i u manjim stanovima. Tih tridesetak kvadrata sada mi je dovoljno. Nikad se nisam ložio, što kažu moji studenti, na velike stvari, ni na velike automobile - „reno klio“ je super, „kija“, možeš lako da se parkiraš, ne troši mnogo i nećeš izvršiti samoubistvo ako ti neko polupa far.Da li vas je sram političara koji su se okoristili o funkciju?- Oni koji su iz pocepanih cipela ušli u avione i kamione izgubili su kompas o tome gde žive, kako narod živi. To su skorojevići, to su ljudi koji ne zaslužuju nikakav specijalni komentar.Da li biste vi menjali svoj način života za sve to?- Mislim da više način života bira nas, u okolnostima u kojima smo rasli, po vaspitanju. Kad bi pošten čovek probao da bude taj tip (lopov, prim. aut.) o čemu pričate, to bi mu stajalo ko piletu sise, i obrnuto. Ne ide.Da li postoji mogućnost da se aktivnije bavite politikom?- Pa, ja sam član SNS, studenti su me upisali pre pet godina. U komšiluku, kad su bili opštinski izbori, pomogao sam i drago mi je zbog toga. Svi su mi govorili da je to ispod mog nivoa - da ja osmislim čišćenje parkova u kraju i onda sa omladincima rukama kupim đubre, papiriće, opuške... Ne stidim se toga. I ispao je super marketing. Svi koji su me videli iz komšiluka rekli su: „O, super, bravo ministre bivši, svaka čast.“ Isto tako skupio sam 600 knjiga od svojih kolega i to smo odneli u jedan centar za stare i mlade i nije mi bilo teško da iznosim te knjige iz auta. Oni kažu: „Nemojte vi, sramota je“, ali objasnio sam im da to nije sramota, već da mi je zadovoljstvo da budem s njima. Uključio sam se u tu lokalnu kampanju jer mi je bilo neprijatno da tu prolazim kao neka politička primadona, a oni rade sve poslove.Da li biste voleli malo više da se politički angažujete?- Ne bi mi bio izazov da budem poslanik, bio sam ministar, ali voleo bih nešto konkretno da radim. Voleo bih da radim nešto i u svojoj opštini.
IskrenoHVALA KURIRU, BIĆE OVO PRIČA SA SREĆNIM KRAJEMPosle Kurirovog teksta, kad su se svi ti ljudi javili, da li vam je drago zbog onoga što kolege misle o vama?- Nisam očekivao takav epilog teksta, koji liči na filmski scenario. Nedovršen. Ali dao mi je inspiraciju da dovršim kraj i biće to srećan kraj. U tom smislu, hvala Kuriru. Svako bi se naljutio na Kurir, ali, iz nekog čudnog razloga, ili sam ja čudan čovek, ne ljutim se na Kurir, zaista. A što se tiče ovih ljudi koji su se javili, kolega profesora, to mi je veći kompliment od svih priznanja, veći uspeh od oba doktorata i 27 napisanih knjiga. Hvala iskreno od srca, braćo i sestre prosvetni radnici!
Politika se umešala u porodicu
S Mićunovićem nisam u kontaktu od 1993.
Kad ste se čuli poslednji put s Dragoljubom Mićunovićem?- On mi je stric, ne blizak, ali nismo u kontaktu od 1993, otkad ga je smenio Đinđić. Kao i svi ostali, i ja sam smatrao da mladi Đinđić treba da bude predsednik stranke.
Katarina Blagović
