Pa hajde da vidimo oko čega bih i šta imao da odlučim pre nego što zaokružim listić.Bio bih zbunjen i zapanjen, u najmanju ruku, pre svega činjenicom da čak šest od jedanaest kandidata uopšte ne pripada nikakvoj političkoj organizaciji, nego je reč o pojedincima iza kojih su grupe građana, Tviter, nevladine organizacije, pokreti. To, pojednostavljeno, znači da na izbornoj tacni koju razgledam ima veoma malo onoga što je meni najvažnije - ideologije, programa, plana, infrastrukture, jasnog cilja, i da mi se, po ko zna koji put, oni kojima naginjem obraćaju na isti način - po mesijanskoj matrici, s puno opštih mesta i beskorisnih a visokoparnih fraza.Pogubno je to jer nema ozbiljnog političkog sistema bez ozbiljnih političkih organizacija. Pogubno je i zato što nas, i to nas koji plediramo da smo najprogresivniji deo društva, ponovo vraća u tu staru matricu, gotovo pagansku, u kojoj će sve da bude rešeno, samo da se pojavi taj jedan čovek i da se popne na goru, i obznani, ili da tresne štapom o zemlju, otvori more, i nama, evo, stigne sve ono što nam je obećao.Pogubno je, najviše, što mi, crem dela crem društva, sami izmišljamo te nove mesije, raznim apelima, u kojima na sebe uzimamo ulogu mudraca sa istoka, koji su, iznebuha, videli sjajnu zvezdu, pratili je, i ona nas dovela baš do mesije, iliti Saše Jankovića.Ne bih u tome učestvovao, kada razmislim. Ne bih, baš zato što sam intelektualac, i što smatram da to ne bih bio, kada bih, bilo kada, pristao da verujem u čuda, ili kada bih, što je još gore, pristao da budem magare na čijim će leđima neko da uđe u svoj Jerusalim, na svoje izbore.Nek ide lepo peške, možda tako nešto i nauči.A meni dajte politiku. I organizaciju koja je sprovodi.
