icon-closeicon-commentsKurir_icon_fonts_template-38Kurir_icon_fonts_template-37icon-downicon-galleryicon-homeicon-nexticon-previcon-reacticon-searchicon-soc-fbicon-soc-gplusicon-soc-insicon-soc-mailicon-soc-rssicon-soc-twittericon-soc-vibericon-soc-wupicon-soc-ytKurir_icon_fonts_template-34Kurir_icon_fonts_template-33icon-totopicon_reactsoc-viber

Najnovije vesti

Espreso.rs


Adria media

STANIŠA IZ PEČENJEVCA SEĆA SE SVOG TOME: Bio mi je drug iz klupe, spavali smo na podu, a počeo je da peva za parče hleba i dve činije pasulja
Foto: Jugmedia Milica Ivanović, Printscreen YouTube

Meštani se ponose legendarnim pevačem

STANIŠA IZ PEČENJEVCA SEĆA SE SVOG TOME: Bio mi je drug iz klupe, spavali smo na podu, a počeo je da peva za parče hleba i dve činije pasulja

Srbija

Bio je vragolan, veseli dečačić i čovek koji se radovao životu, a njegove balade su bile tužne i setne zato što je u srcu nosio tugu, kao da je predosećao nešto, ali je nosio i tugu svih ljudi jer je bio veliki altruista.

 

Ovako danas o svom rođaku, vršnjaku i drugu iz školske klupe Tomi Zdravkoviću govori Staniša Stanojević (79) iz Pečenjevca kod Leskovca, profesor srpskog jezika i književnosti u penziji, piše Jugmedia.

foto: Jugmedia/Milica Ivanović

Legendarni evergrin pevač živeo je kratko u Pečenjevcu sa svoim roditeljima, sestrom i trojicom braćom, od prvog razreda osnovne do prvog razreda srednje škole, ali Pečenjevčani su od njega napravili kult, božanstvo.

 

U centru sela podigli su mu spomen ploču sa urezanim stihovima „Dao sam vam dušu svoju“, tik uz kafanu „Tomina priča“, mesto boema oblepljeno Tominim pločama i posterima sa okrestrom koji isključivo peva njegove pesme i gde svraćaju poklonici njegovih balada iz cele biše Juge, ali i iz inostrantstva.

foto: Jugmedia/Milica Ivanović

Staniša Stanojević je sa grupom Tominih vršnjaka pokrenuo inicijativu da se od porodične kuće Zdravkovća, koja se, praktično, raspada, napravi njegov muzej, spomen kuća.

 

“On je to zaslužio jer mu je Pečenjevce bilo u srcu, svuda se hvalio odakle potiče i uvek mu se vraćao. Čak i na vrhuncu slave”, objašnjava Stanojević dok prebire po sećanjima svog i Tominog dečaštva.

foto: Jugmedia/Milica Ivanović

“Svi u porodici su bili talentovani za pesmu. Dar su nasledili od oca Dušana, ali Toma je najlepše pevao. Muzičko nam je u petom razredu predavao nastavnik matematike Ignjat Nikolić i on nas je naučio da sviramo violinu, čitamo note, da solfeđo znamo u prste, a Toma se posebno u tom predmetu isticao. Počeo je pesmom da zarađuje, ne u novcu, za parče hleba, kada smo nas dvojica upisali trogodišnju Tekstilnu školu u Leskovcu na smer pletenja”, počinje priču čovek, kojije skoro 30 godina vodio Dom kulture u Pečenjevcu.

foto: Youtube Printscreen

On i Toma Zdravković su stanovali u iznajmljenom memljivom sobičku u Ulici Nikole Tesle 25 kod neke Tetka Živke. „Spavali smo na podu i pokrivali se krparama, sve su nas vaške pojele“.

 

U centru Leskovca, tamo gde je pre nekoliko godina podignut spomenik Tomi Zdravkoviću, bila je kafana „Radan“ iz koje se stalno čula muzika. Sredinom septembra 1954. godine su dvojica mršava, gladna i premrzla dečaka ušla u tu kafanu da se ogreju i ako mogu, izmole otpatke sa neke od trpeza. Tako su danima preživljali dok Tomu, priča njegov drug, jednog momenta nije pogodila neka pesma, pa je zamolio šefa sale da mu dopusti da za mikrofonom otpeva samo jednu pesmu.

foto: Youtube Printscreen

“Mislim da je bila neka sevdalinka, ali pouzdano znam da je oduševio publiku čim je otvorio usta, pa su ga istoga trenutka angožovali za pevača”.

Imao je Toma sreće jer ga je te večeri čuo upravnik Pozorišta u Leskovcu i pitao ga hoće li da peva u predstavi „Zona Zamfirova“.

“Toma je je odmah pristao: „Može, rekao je, ali za dve činje pasulja i dva parčeta hleba“, priseća se pevačev drug.

 

Dva meseca kasnije u “Radanu” gostuje jedna prava kafanska zvezda – Silvana Armenulić. Pre nego će Silvana stati na podijum slušala je mladog mršavog dečaka kako peva, pa je zatražila da narednu pesmu otpevaju u duetu. Bio je to presudan trenutak za Tomu Zdravkovića.

 

Prilikom jednog boravka u Leskovcu Toma je, priseća se starina, pokupovao svu obuću iz prodavnice „Borovo“ u centru Leskovca i poklonio je Romima. „Mnogo je voleo Rome“, priča Tomin drug.

foto: Youtube Printscreen

“Tu je počeo njegov put slave jer je već pre kraja prvog školskog polugođa iste godine otišao za Beograd, mada se i tamo mučio dok 1964. godine nije snimio prvi singl „Što te večeras nema“. Za to vreme se i tamo mučio i spavao po podrumima”, priča Stanojević u domu svoje kuće, koji nikada nije prekinuo prijateljstvo s Tomom.

 

Stotinak metara od njegove je kuća u kojoj je odrstao Toma i gde su njegovi roditelji završili svoj životni vek. Veliko dvorište ispred, u njegovom dnu mala kuća u raspadanju.

 

Preko puta je u Tominom detinjstvu stanovao mesni paroh, jedini koji je imao zalihe belog hleba, odnosno, hleba od pšenice jer se u posleratnom periodu i u naprednijem selu Pčenjevcu jeo samo hleb od kukuruznog brašna.

“Toma i ja bismo na velikom odmoru trčali do popove kuće gde bi nam popadija davala krišku hleba sa nekim premazom, pa onako bosonogi u kratkim pantalonama i musavi sve u slast i trku pojeli vraćajući su u školu. Možda je zato Toma kasnije u svom životu delio drugima sve što bi zaradio”.

foto: Jugmedia/Milica Ivanović

Toma je bio zaljubive prirode i veoma galantan prema damama, kupujući im skupe poklone. “Prilikom jednog gostovanja po Crnogosrkom primorju javlja nam Toma da sve spremimo u Pečenjevcu za njegovu svadbu. To je bila, čini mi se, treća njegova ženidba. Brzo se zaljubljivao. Napravili smo svadbu za pamćenje, tri dana smo se veselili i pili”.

 

Znao je Toma, kaže, da u Pečenjevcu priredi feštu i za svoje komšije i prijatelje. Tako je u Domu kulture, gde je stigao belim mercedesom, okupio i svoju braću pa su se celo veče natpevavali s pesmom „Koja gore brate Ivo“.

Nikada, kaže, svojim prijateljima nije pokazivao svoju veličinu i umeo je pažljivo da sluša svačiju muku.

 

“Kada se vratio iz Kanade, gde je upoznao svoju poslednju suprugu Gordanu i gde se lečio, primetio sam promenu. Tek tada sam video tugu u njegovim očima, onu bol koju je celog svog života ispoljavao u svojim pesmama. Pričali smo ovde u Pečenjevcu dugo. Nekako sam slutio da će to biti naše poslednje druženje. I bilo je”, završava priču Stanislav Stanojević o svom drugu Tomi Zdravkoviću, priču o, kako sam kaže, srpskom Šarlu Aznavuru.

 

(Kurir.rs/Jugmedia/Milica Ivanović)

Foto: Jugmedia/Milica Ivanović

 

Pratite Kurir na VIBERU:
http://chats.viber.com/kurir

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...