BEOGRAD - Pravoslavni sveštenik u Vranju, Dejan Škarić, pored mantije koja prati njegovo svetovno zanimanje, na sebe oblači kopačke i dres ragbi tima, u sportskoj borbi koja traje već skoro 12 godina.
Između obaveza u crkvi i školske katedre, uspešno vodi višetrofejni klub Soko 13, koji je već iznedrio najmlađeg reprezentativca ali i selektora juniorske ekipe Srbije, piše Jugmedia.
Priča ovog duhovnog tridesetogodišnjaka sa neobičnim hobijem verovatno počinje tokom vihora rata sa odlaskom iz Knina, teritorije Hrvatske i nastanjivanjem u kolektivni centar u Vranju, gde je bio stacioniran od 1995. do 2004. Zbog zatvaranja centra odselio se za Novu Pazovu.
Odluku da se odazove božijem pozivu doneo je tokom srednjoškolskih dana, a sa ragbijem se kaže, prvi put susreo 2008. godine i do sada je odigrao preko 80 utakmica.
„Tada sam već bio na trećoj godini studija na Teološkom fakultetu u Beogradu. Sa drugovima smo počeli da gradimo ragbi 13 klub „Radnički“ iz Nove Pazove kada sam i počeo aktivno da se bavim sportom“, govori Škarić dok iznosi svoje zavidno znanje istorijata ovog sporta.
Ragbi 13, je jedna od dve glavne verzije ragbija koja broji 13 igrača. Ovaj ekipni sport sa elipsastom loptom i definisanim pravilima poentiranja, pripada ragbi ligi i od američkog fudbala razlikuje se po tome što nema zaštitne opreme
Zbog velike ljubavi prema jednoj ženi, a sadašnjoj supruzi, ovaj božji čovek vraća se službom u Vranje, a njegova pasija prema ovom sportu navela ga je da formira prvu vranjsku tvorevinu ragbija oličenu kroz klub „Soko 13“.
„Igrali smo sa dosta uspeha, takmičimo se i dalje. Iza nas stoje dve titule osvajača Kupa za juniore, bili smo vicešampioni države u juniorskoj konkurenciji, u senioskoj konkurenciji se nalazimo na drugom mestu, a ukupno smo osvojili oko 20 trofeja“, sa ponosom ističe ovaj sveštenik.
O uspešnosti kluba govori podatak da je „Soko 13“ rasadnik talenata poput braće Filipa i Đorđa Stošića. Đorđe je najmlađi reprezentativaca ikada jer je sa 16 godina ušao u I tim, a prvu utakmicu odigrao je za seniorski tim. Sada se nalazi na mestu pomoćnika selektora juniorske reprezentacije.
"Ja sam i pored trenerskog posla igrao, ali sam poslednjih 6 meseci zbog porodičnih i poslovnih obaveza napravio malu pauzu. Moju ljubav prema crkvi i sportu su preuzeli i saigrači sa kojima imamo raznoraznih aktivnosti, posebno sa pravoslavnim praznicima kada recimo oni spremaju i lože Badnjak u litijama oko hrama“, priča dvanaesti vranjski paroh.
On kaže da ga je ovom sportu privuklo zajedništvo i drugarstvo. Iako se, kako kaže u ovom sportu ide srcem, zbog bliskokontaknog načina igre povrede su nezaobilazna koje nisu pošteđeni ni rukopoloženi.
Specifična je bila utakmica odigrana protiv Crvene zvezde, tokom februara kada je vranjski stadion bio okovan ledom. Sve strane su se složile da utakmica bude odigrana po zaleđenom terenu, što je bio povod da se takva vest nađe i u engleskim medijima.
„Kada jednom izađete u ragbi opremi i na terenu, ne možete se izvući iz toga celog života. Imao sam jednom lom kosti u levoj nozi, doktor je predlagao odmor 2 meseca, ja sam skinuo gips posle nepune dve nedelje i otišao da igram sa timom“, prepričava pop sportista.
Na pitanje da li bavljenje sportom posmatra kao izazov vere odgovora negativno uz konstataciju da u današnjem vremenu pred raznoraznim izazovima ljudima treba prići i na moderan način.
„To je fizički zdrav kontakt, svojevrsni ventil. Ja razumem šta me pitate ali moram da napomenem da niko od igrača, čak i u suparničkom timu nikada ne igraju sa namerom da nekoga povrede i u tome se ogleda prava strana ljudske duše. Na terenu je bitka, nakon utakmice, verujte to prerasta u veliko druženje u kome nema niti jedne loše reči“, tvrdi Škarić.
Sa brojem 12 na leđima već je poznat po svom pozivu u celoj ligi zbog čega je često meta šala suparničkih igrača.
„Bude tu svakojakih šala koje ne bih baš da citiram ali je to svima nama simpatično. Budući da se od mene očekuje da se ponašam prikladnije predao sam kapitensku traku, jer volim da se raspravljam sa sudijama“, govori on kroz osmeh.
Svoje saigrače nije izdao ni kada je za to imao objektivnih razloga.
„Nakon rođenja prvog sina, otišao sam istoga dana na teren da odigram utakmicu. Naravno, nakon 80 minuta igre, imali smo čemu da nazdravljamo i slavimo“, govori vranjski sveštenik koji je uveo i jedno nezaobilazno pravilo u svlačionici, „Da, to je obraćanje Bogu kroz molitvu „Oče naš“ i bez toga ne počinjemo.
Dužnost koju obavlja ne podređuje ničemu, uz konstataciju da sa dovoljno jakom željom postoji snaga za sve.
„Vreme posta mi nije problem. To je stvar navike, organizam sam raspoređuje energiju, a na kraju i riba je dobar i čist izvor snage. Kada sam polomio nogu nisam uzimao bolovanje, već sam sa štakom nastavio da služim crkvi, jer je to moj put“, govori sveštenik za Jugmediu i dodaje da za svoj hobi ima blagoslova nadležnog episkopa.
Sa saigračima se druži i u slobodno vreme i svi funkcionišu kao porodica. Nakon prolaska blagoslova koji ističe nakon 20 časova, dozvoljeno je skinuti mantiju i izaći u javnost kroz obično druženje. Budući da predaje veronauku, njegov hobi nije nepoznanica među njegovim đacima, od kojih se dobar deo njih, po njegovim rečima, takođe oprobao u ovom sportu.
„Ja se prvo trudim da sa njima budem prijatelj, a onda profesor. Vidite, veronauka je za nas krov svih predmeta u kome se uči da spoznao sebe same i budemo bolji ljudi. Kada bi svi pratili samo 10 božijih zapovesti, u kome je sadržan ceo aspekt bivstvovanja čovečanstva, ovaj svet bi bio raj“, smatra on.
(Kurir.rs/Jugmedia/Milan Zdravković/Foto: Jugmedia)
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
(VIDEO) NAJLUĐI POEN IKADA! Posle ovoga ćete bataliti tenis i početi da pratite badmington!
