U srpskoj istoriji veliki je broj stranaca dao doprinos borbi Srbije za oslobođenje. Došli su među Srbe, ali su i na žalost bili prodati i izdani, pa onda i zaboravljeni od naroda koga su svim srcem branili. Nije samo u pitanju Švajcarac nemačke krvi Arčibald Rajs koji je poslednjih 20 godina svog života posvetio srpskom narodu, već i jedan drugi Nemac plave krvi koji se zaljubio u srpkinju, prešao u pravoslavnu veru, borio se za oslobođenje Srbije i na kraju streljan od ljudi koje je najviše voleo – baron Alberht Šindleru fon Klejstenburg.
Baron Alberht fon Klejstenburg rođen je 1890. godine u Istočnoj Pruskoj, od oca Eduarda, plemića sa činom konjičkog pukovnika austrougarske vojske, i majke Salomeje rođene Mikolajčik, Poljakinje i bliske rođake Stanislava Mikolajčika, predsednika poljske vlade u egzilu iz perioda Drugog svetskog rata. Klajstenburg je živeo u Jordanovu u današnjoj Poljskoj do 1900. godine kada sa roditeljima prelazi u Beč, gde završava osnovnu školu, nakon koje upisuje Vojnu akademiju koju završava 1911. kao odličan student besprekornog vladanja.
Kao artiljerski oficir odlazi u Banjaluku, a samo nekoliko godina nakon što je Habzburška monarhija anektirala Bosnu i Hercegovinu razvija blisko prijateljstvo sa trgovcem Ljubom Babićem. Zbog druženja sa Srbima kolege počinju da ga zovu izdajnikom i prijateljem divljih Srba.
Na Svetosavskom balu januara 1912. godine upoznaje Jelenu Bućin i u nju se zaljubljuje do ušiju. Bila je to ljubav na prvi pogled. Dan posle bala otišao je do Jelenine porodice i od nje zatražio njenu ruku. Porodica Bućin je dala saglasnost ali uz jedna uslov da i njegova porodica da dozvolu. Međutim Alberhtov otac je to odbio, zbog čega on iznenda odlučuje da se odrekne plemićkog porekla, svih privilegija i postane Srbin- pravoslavac.
Prelazak u pravoslavnu veru obavljen je u crkvi Svete Trojice u Banjaluci, gde Alberht postaje Ljubo, a prezime Alberht fon Klejstenberg zamenjuje srpskim Babić – po najboljem prijatelju. Ljubo Babić posle silnih peripetja u vojnim knjigama uspeo je da upiše svoje novo ime, a 1913. uspeo je da se oženi i Jelenom. Promena imena, prelazak u pravoslavnu veru i ženidba sa Srpkinjom nisu prošli bez skandala u Austro-Ugarskoj armiji.
Izbijanjem Prvog svetskog rata Baron Alberht fon Klejstenburg, a sada Ljubo Babić poslat je na front u činu kadeta aspiranta. Na odlasku Jelena mu je rekla:
“Nemoj se tući protiv Srba i Rusa. Gledaj da se na svaki način predaš i pređeš na njihovu stranu”, rekla mu je ona.
Alberht ili Ljubo poslat je sa armijom na Cer. U oči početka bitke sa Dušanom Radovićem i nekolicinom vojnika Crno-žute monarhije koji su bili Srbi, a odbili da ratuju u ime Franje Josifa protiv Srbije prelaze Drinu u Srbiju.
Srpski vojnici zarobljene vojnike šalju u štab Vojvode Mišića- Žuće tada još generala. O tom događaju svedočio je i jedan Ljubin bivši saoborac koji je 10 godina od završetka i 14 godina od početka velikog rata besedio za “Politiku” 23. jula 1928. godine:
“General (Mišić) me je pitao kako se zovem. Odgovorio sam ‘Ljubo Babić’. I od tada sam ostao pod tim imenom. Na primedbu generala da rđavo govorim srpski, prevalio sam preko jezika ranije smišljenu laž. Najzad kad me pred rastanak pitao šta bih želeo, odgovorio sam mu da bih voleo da budem primljen u srpsku vojsku. General Mišić me tada poljubio u čelo i rekao mi ‘E, to mi je milo. Kamo sreće da imamo barem pedeset hiljada takvih Bosanaca‘.”
Alberhtu je tada, po Mišićevom naređenju, data uniforma artiljerijskog vodnika pa je upućen u prikladnu jedinicu. Ovaj je potom zahtevao da dobije premeštaj u odred vojvode Vuka, Vojina Popovića, gde u borbenom zanosu prikazuje hrabrost da se njegovi podvizi prepričavaju u celoj srpskoj vojsci pa ga na položaju posećuje čak i vojvoda Stepa Stepanović koji mu se zahvaljuje na borbi za pravednu srpsku stvar.
Alberht peške prelazi Albaniju sa ostatkom vojske, preživljava golgotu i oporavlja se na Krfu. Prvi ratni raspored posle oporavka je na planini Veternik gde počinju borbe sa Bugarima i gde čini značajni herojski podvig koji je ostao zabeležen.
Naime Babić je sa dva poljska topa pomagao napredovanje srpskih pešadinca. Tokom kontranapada Bugari su prekinuli telefonsku vetzzu zbog čega je Babić odlučio da ustane iz zaklona popne se sam na osmatračnicu I rizikujući svoj život izdaje komande artiljercima dok pešadija nije konačno porazila Bugare.
Zbog ovog herojskog čina vojvoda Stepa Stepanović dodeljuje mu prvu armijsku pohvalu i Orden belog orla sa mačevima, a kasnije dobija i divizijsku pohvalu, Zlatnu medalju za hrabrost, drugi Orden belog orla sa mačevima.
Završetkom ratne epopeje Alberht ili Ljubo vratio se svakodnevnom životu, ali se tamo kako bi se danas reklo nije snašao.
Zahvaljujući tračevima, podmetanjima i spletkama Ljubo je posle rata uprkos svom herojstvu ostao u činu koji je nosio u Austro-Ugarskoj armiji. Da stvar bude gora čak i oni koji su bili u austrougarskoj armiji, a posle rata prešli u vojsku kraljevine SHS su brže od njega napredovali.
Apsurd je išao dotle da je za čin kapetana morao da polaže ispit, a mnogima je taj čin priznat u vrlini rata. Gore po Alberhta-Ljubu bilo je polaganje za čin majora. Vojna komisija ga je čak tri puta obarala. Ni to ga nije pokolebalo već je nastavio da se usavršava I verno služi kralju i otadžbini.
Službovao je u Zaječaru, Trebinju, Mostaru, Osijeku, Đakovici, Prištini, pred Drugi svetski rat i u Prilepu gde mu je komandovao general Milan Nedić. Tada biva unapređen u čin pukovnika u kome ga je zatekao Drugi svetski rat.
Početak aprilskog sloma Jugoslavije zatiče ga u Skoplju, a nekako uspeva da se domogne Zemuna kod ženine rodbine.
Pošto je Nedić oformio kvislinšku vladu stavio se njoj na raspolaganje. Nije hteo ideološke razmirice, pa je zahtevao da se bavi zaštitom srpskog življa. Najviše je doprinos dao zaštiti civila na Homolju gde se posle bekstva iz zatvora sukobio sa odbeglim robijašima. Tokom rata Alberht-Ljubo sukobio se i sa Ljotićevcima, Nemcima,četnicima i Partizanima. Zbog obračuna sa bandama u istočnoj Srbiji Nedić ga unapređuje u čin generala,.
Sa generalskim epolatema proveo je kratko, jer su ga uhapsili Nemci. U istoriji zabeležene su dve verzije ovog hapšenja.
Prva kaže da ga je Gestapou potkazao zavidni Srbin , a druga da ga je prepoznao kolega iz bečke vojne akademije.
Od sigurne smrti lično ga je spasao Milan Nedić. Međutim Nemci ga šalju u logor Osanabrik, gde doživljava šikaniranje od strane drugih zarobljenih srpskih oficira i vojnika, pa čak i fizičke napade.
Kraj rata ga zatiče u logoru Hamelburg.
Posle rata, ne želeći da se vrati u komunističku Jugoslaviju, u Minhenu otvara krojačku radnju i okuplja oko sebe srpsku emigraciju. Između ostalog, i Dimitrija Živkovića i Iliju Brašića kojima oprašta torturu u Osnabriku. Ali, oni njemu ne opraštaju njegov oprost već OZNI dojavljuju gde žive, koja ga kidnapuje i dovodi u Beograd.
Baron Alberht fon Klejstenburg alias Ljubo Babić optužen je za: organizovanje Srpske državne straže, ubijanje 33.000 partizana, saradnju sa okupatorom, denunciranje patriota u Osnabriku, i silovanje jedne partizanke.
Shvativši da je unapred osuđen, Ljubo Babić se koncentriše na obaranje poslednje nakazne optužbe.
Pokazuje sudu dopisnicu od oca te partizanke koji mu se zahvaljuje za humanost i pokušaj da se ona oslobodi, pa sud odustaje od te tačke. Odbranivši čast, odlučio je da se prepusti sudbini muški i vojnički, srpsko-pruski, i da nasmejan ode u smrt.
Osuđen je na smrt streljanjem i to pod imenom Šindler, namerno lišen njegovog srpskog imena, pošto sudija nije znao da izgovori ime Alberht, nakon dugog mučenja, rekao je: Adolf.
Pored toga, oduzeta su mu sva nacionalna i građanska prava i časti doživotno.
Streljan je 2. septembra 1946. godine na Adi Ciganliji, ili na Strelištu na Avali. Grob mu kao i Draži Mihailoviću nikada nije otkriven.
(Zrtvasvojeljubavi.wordpress.com/ljuba-babic)
