Ova hrabra alpinistkinja koja se planinarenjem bavi dve i po godine priča da je poslednja avantura u stvari uspon i silazak sa vrha najveće i najpoželjnije planine svih planinara i pustolova na svetu. Uspon na planinu Kilimandžaro organizovao je, kako ocenjuje Valentina, najbolji srpski planinar svih vremena Dragan Jaćimović.Ekspedicija od dvanaest članova je 4. februara krenula preko Beograda i Istanbula, do tanzanijskog grada Arusi od oko tri miliona stanovnika.
"Krenula sam na uspon koji je visinski poneo 2.000 metara,sa temperaturnom razlikom od 40 stepeni. Noć u Horombu na 3.720 metara nadmorske visine je bila sve drugo, ali ne i noć za odmor. Smrzla sam se u vreći za spavanje. Nakon jednodnevne aklimatizacije do Zebrinih stena i natrag sačekali smo zoru i tog 9.februara krenuli na Kibo. Uspon do Kibo koliba na 4.720 metara propraćen je smenom vremena, padom temperature i vegetacijom koja nas više nije štitila od toplote, ali ni od zime, jer je nije ni bilo. Ostali smo usamljeni mi, Kili,kamenje i vulkanska lava koja je nosila sve, i vreme, i nas, i snegove Kilimandžara", priča jedna od retkih žena koja se popela na vrh Afrike.
Nakon toga ekspedicija je krenula ka Gilmans i Stela pointu gde su dočekali izlazak sunca.
"U periodu od sedam sati izašli smo na odredište Stela Point, nekih 200 m ispod glavnog vrha Uhuru pik-a, gde nas je sačekao najplemenitiji, najdarodavniji i najpriželjkivaniji izlazak sunca za kojim smo jednostavno na – 20 vapili i prizivali časovnike da se ubrzaju. Hladnoća je bila neopisiva, verovatno zato što smo na uspon krenuli u dobrom temperaturnom plusu od 37 stepeni. Nisam bila umorna, ali taj usporeni hod od 8 sati neprekidnog gledanja ispred sebe u kamenje i cipele ispred sebe, kada više ne osećaš sopstvene prste na rukama i nogama i uvek pomisliš - Da li ovo podrazumeva smrzavanje do amputacije ekstremiteta? Taj hod, to je hod po žici, koji sem straha, probudi adrenalin i jos mnogo života u vama. Život je hod po žici i ovakav minut čiste radosti ostaje u nama zauvek, kao sjaj koji nista ne može zamračiti", otkriva ova hrabra alpinistkinja.
Kaže da je i povratak sa vrha iziskivao dosta snage, jer su istog dana morali da siđu sa 5.895 na visinu od 3.720 metara, a onda još 2.000 niže.
"Svakako uspeli smo, nas 12 osetilo je britkost vetra, ujede hladnoće, glad za suncem i toplotom, umor i strah. Afrika je bila pod nama običnim i velikim, jer smo pokušali i uspeli. Savladali smo strah, bol, visinsku bolest, neizvesnost, izdržljivost, upornost i shvatili da je Hemingvej odlično prosudio, rekavši da ” Gospod nikad ne šalje čoveku ništa što ovaj ne bi mogao podneti.” Nakon uspona na Kilimandžaro proveli smo dva puna dana na Safariju u Manjara parku i rezervatu Ngorongoro, družili se sa lavovima, nojevima, žirafama, nilskim konjima, lešinarima, antilopama, zebrama, majmunima. Onda smo posetili najstarije afričko pleme Masai", objašnjava i navodi nezaboravne trenutke Surduličanka.
Alpinisti su se 16. februara vratili u Srbiju.
"Svako je poneo sertifikat koji smo dobili za ispenjan vrh i verujem da se mnogi od nas još uvek nose mišlju da li je sve ovo bila java ili san", kaže Valentina i poručuje - Penjite ljudi svoje visine, svoje planine bez straha. Budite gospodari svog života, jer vladanje vremenom jeste vladanje životom!"Kako je na vrhu? Teško je dati odgovor na to pitanje, suze su mi se kotrljale niz lice same od sebe. Erupcija emocija vas pojede sa svih strana. Njihovo prostranstvo vas izbezumi u ovoj skučenoj igri slobode koju jedino poznajete i, nažalost, brzo vam skine osmeh s lica. Nema laži, nema prevare. Gde ste? Tu ste, uplašeni od sreće za slobodom “Uhuru” i izbezumljeni od tuge bez nje.
(T. Stamenković)
