Tri i po decenije prošlo je od smrti Josipa Broza Tita.
Neko bi rekao mnogo vremena. Međutim, ove godine, kao i prethodnih, na grobu večitog predsednika SFRJ okupili su se brojni jugonostalgičari sa plavim kapama, crvenim pionirskim maramama, starim zastavama i slikama sa Titovim likom.Sa suzama u očima, oni su iskazali poštovanje prema vođi komunističkog pokreta i predsedniku države koja više ne postoji. Došli su, kako kažu, da ispoštuju plemenitu ideju o besklasnom društvu, zasnovanom na socijalnoj jednakosti i pravdi.Međutim, da li je to baš bilo tako?! Kada se istorija u kojoj je vladao Tito pročisti od dogmatskog učenja, lažiranih podataka, idealizacije pokojnika i trenutnog beznađa u kojem živimo, pitanje je šta ostaje.Sasvim je jasno - svet se nikada ne prilagođava malima. Ponajmanje zbog toga što vođa ima harizmatičnu ličnost. Kada se nakon 35 godina pogleda unazad, možda je Titov najveći uspeh upravo taj što je neke nove vođe naučio kako da budu dobri diktatori, a da narod pri tome misli da živi sjajno.
