MILIČINA BORBA S RAKOM KOSTIJU: Za samo jedan dan ono što smo planirali juče više ne mora da važi

Kada ti lekari saopšte da imaš tumor, ali da treba sačekati nalaz biopsije, celim bićem se nadaš da će rezultat pokazati da je benigni. Da ono što najviše želiš, nažalost, ne može uvek da ti se ostvari, na bolan način je shvatila Milkica Dimitrijević (24) kada je tek stupila u svet odraslih.– Krajem leta 2009. počelo je da me boli levo koleno kada bih išla stepenicama. Bol je bio jak, činilo se kao da će mi koleno eksplodirati. Vremenom, bolelo me je i dok hodam, stojim, oslanjam se na levu nogu, a pojavio se i otok. Rendgenski snimak i magnetna rezonanca pokazali su promenu na levom distalnom femuru (delu butne kosti u kolenu) zbog čega je bilo neophodno uraditi biopsiju. Kada mi je doktor saopštio da je u pitanju osteosarkom, oblik raka kostiju i da ću primati hemioterapije i ići na operaciju, isplakala sam se kao nikad u životu- Zatim sam otišla kući, spakovala se i sutradan otišla na Institut za onkologiju i radilogiju u Beogradu da započnem lečenje – priča Milkica.Za samo jedan dan ono što smo planirali juče više ne mora da važi, jer je život nepredvidiv i može da se okrene za 180 stepeni.– Prihvatila sam da je počela nova epizoda mog života, kroz koju moram da prođem. Nisam se plašila najgoreg ni u jednom momentu u toku lečenja, razmišljala sam o tome da završim što pre, računala kada bi to otprilike moglo da bude. Kada sam uvidela da ništa ne može da se planira, opustila sam se, išla korak po korak, terapiju po terapiju, radila ono što mi prija, terala sebe da jedem, trudila se da pararelno s lečenjem nastavim da se družim, da čitam, crtam, čak i da učim – objašnjava naša sagovornica.Lepa i bez koseAli, i pored jake volje i rešenosti, svakodnevna terapija iscrpljuje i fizički i psihički. – Najteži deo lečenja bila je hemioterapija. U zavisnosti od toga koje citostatike je trebalo da primam i kakva mi je krvna slika, variralo je i vreme provedeno na odeljenju. Kao posledica hamioterapije, opao mi je imunitet, povraćala sam, izgubila apetit i kosu. Već nakon prve terapije kosa je počela da mi opada, ne odjednom jer je to proces koji traje, a takođe proredile su mi se obrve i trepavice. Bilo je čudno videti samu sebe ćelavu, ali nije mi teško palo. Zapravo, bilo mi je olakšanje što kosu ne moram više da perem, sušim i češljam. Bilo mi je čak i smešno jer sam izgledala kao dečak, ali sam zahvaljujući tome uvidela koliko je kosa precenjena i da zapravo predstavlja društvenu normu. Društvo prosto nameće devojčicama i devojkama da moraju imati dugu kosu jer je ona jedan od pokazatelja lepote, ali ljudi su lepi i kad su ćelavi – ističe mlada devojka.Kad god joj je zdravstveno stanje dozvoljavalo, Milkica je odlazila kući, šetala. Velika podrška bili su joj drugari iz srednje škole i vršnjaci s kojima je delila bolničke muke.– Iako je lečenje mučno i naporno, nalazili smo snage i mogućnosti za priče, šale, druženje, okupljanje po sobama i slušanje muzike. Sestra mi je donosila na odeljenje pribor da joj nacrtam zadatu temu iz likovnog, čemu sam se zaista radovala jer mi je to skretalo misli. Skoro godinu dana, tačnije jedanaest meseci, trajalo je moje lečenje, a veći deo vremena provela sam u bolnici. Nakon tri ciklusa hemioterapije, operisana sam u Institutu Banjica, odstranjen mi je tumor i ugrađena proteza levog kolena – priča naša sagovornica.

Nisi više ista osobaSve teškoće Milkičine bolesti zajedno je proživljavala cela njena porodica. – Bila mi je potrebna podrška, kao i vreme da obradim sve to kroz šta sam prošla, da se ponovo socijalizujem, suočim sa strahom od povratka bolesti i da ga se oslobodim. Celoj porodici je trebalo vremena da prebrodi taj težak period. Danas smo mnogo opušteniji prilikom suočavanja sa svakodnevnim problemima. Čini mi se da ih brže prihvatamo i da se manje nerviramo, a samim tim smo i spremniji da se suočimo s njima. Prioritet nam je da više uživamo i da iz svakog iskustva naučimo po nešto. Na mene kakva sam danas u velikoj meri je uticalo lečenje. Sazrela sam ne samo pod uticajem bolesti već i zahvaljujući podršci grupe mladih, lečenih od raka „Mladica”, čiji sam član – objašnjava MilkicaNakon dugog i napornog lečenja, kada se sve završilo, bila je presrećna što konačno ide kući.– Prvu godinu nakon lečenja provela sam odmarajući se i privikavajući se na život bez terapije i bolnice. Trebalo mi je vreme da se oporavim, ojačam fizički i vratim se svakodnevici. Nisam imala snage za spremanje prijemnog ispita za fakultet. Sačekala sam sledeću godinu, a zatim upisala psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu – kaže Milkica Dimitrijević.

Tekst: Vanja Ostojić

Kurir