Geolozi su shvatili da su naišli na "džep" u zemlji i spustili su mikrofon otporan na toplotu, zajedno sa ostalom senzorskom opremom, u bunar.
Temperatura je unutra bila izuzetno visoka a mikrofonom su trebali da otkriju eventualno pokretanje ploča unutra zemlje. Međutim, umesto toga začuli su nešto što niko od njih nije mogao da objasni.
Iz dubine se čulo vrištanje i zapomaganje ljudi!
"Prvo smo mislili da zvuk dolazi od naše opreme, ali kada smo proverili ostvarile su se naše najgore sumnje. To nije bio vrisak jednog čoveka, već miliona njih", ispričao je Azakov.
On je ispričao da, uprkos tome što je bio komunista, i nije verovao u raj iz Biblije, poverovao da je ovo pakao.
"Znamo šta smo videli i čuli. I apsolutno sam siguran da smo bušili do pakija pakla", dodao je geolog.
Ova zastrašujuća priča se jako brzo proširila zahvaljujući medijima, ali je istina mnogo drugačija.
SSSR je, zapravo, bušio rupu duboku od 12 kilometara koja se nije nalazila u Sibiru, već na poluostrvu Kola, na granici Norveške i Finske. Nakon dostizanja dubine od 12,262 metara 1989. godine, pronađene su neke zanimljive geološke anomalije, ali nisu prijavili nikakve natprirodne susrete. Temperature su dostigla 180 stepeni Celzijusa čineći dublje bušenje skupim.
Priča o "bunaru iz pakla" prvi put je objavljen 1990. godine u finskom listu Amenusastia, koji su štampali pentekostalni hrišćani iz sela u opštini Sikainen u zapadnoj Finskoj. Rič Buler, koji je intervjuisao urednike, utvrdio je da je priča zasnovana prema sećanju na pismo koje je štampano u listu Etela Soumen. Kada se obratio autoru pisma, Buler je saznao da je ono izvučeno iz priče koja se pojavila u finskom hrišćanskom biltenu Vaeltajat, koji je štampao priču u julu 1989. Urednik tog biltena rekao je da je poreklo priče bilo iz biltena pod nazivom Jevels of Jeriho, koji je objavljivala grupa mesijanskih Jevreja u Kaliforniji. Tu je Buler prestao da dalje traži poreklo priče jer je bilo jasno da se radi o pokušajima nekih verskih grupa da dokažu postojanje pakla.
Američki tabloidi su uskoro objavili priču, a zvučne datoteke počele su da se pojavljuju na različitim internet sajtovima. Priča je konačno stigla do američke hrišćanske televizije Triniti broadkasting netvor (TBN), koja je emitovala na mreži, tvrdeći da je to dokaz o bukvalnom postojanju pakla.
Na kraju je otkriveno da čak ni zvuci koji su se vrteli internetom nisu pravi, već da su miks različitih efekata od kojih su neki identifikovani kao zvuci iz filma "Baron Blood" iz 1972. godine.
(Kurir.rs)
