Poreklo evropskih karata za igru je veoma diskutabilno, budući da postoje navodi da su došle iz Kine, Indije ili Persije. Uprkos nedostatku konkretnog znanja o tome odakle su došle, možemo sa veoma velikom verovatnoćom utvrditi kada su se pojavile u Evropi. Iako je italijanski pesnik i humanista Frančesko Petrarka (1304-1374) putovao širom tada poznatog sveta i obilato pisao o njemu, ni u jednom svom delu nije pomenuo karte za igru, iako je pokrio teme poput kocki i kockanja. Međutim, u nekim kasnijim spisima se pominju karte za igru, kao i zabrane korišćenja istih, pa možemo biti sigurni kada kažemo da su karte za igru prvi put stigle u Evropu u drugoj polovini XIV veka, otkriva NationalGeographic.rs.
Špilovi su se razlikovali po geografskoj odrednici
Sastav i izgled špilova razlikovao se kako vremenski tako i geografski (posebno po broju karata u špilu), ali su spoj karata sa brojevima i slikama (ili „štihovima“) – i podela karata u različita odela – bile standardne karakteristike od početka. Italijanski špliovi imali su pedeset i šest karata, uključujući četiri tipa štihova (kralj, kraljica, vitez i momak) i bili su podeljeni u četiri vrste (pehare, mačeve, novčiće i palice). Svaka nacija koja je prihvatila karte i kartanje je imala neku svoju verziju špilova i svoje tumačenje istih.
Tokom godina, razni naučnici su izneli ideju da četiri vrste u špilu karata treba da predstavljaju četiri klase sredjnevekovnog društva.Na primer, na francuskim kartama, pikovi predstavljaju aristokratiju (kao šiljci na kopljima, oružju vitezova), srca još jednom predstavljaju Crkvu, dijamanti znak bogatstva (po popločanom kamenu koji se koristi u pevnicama crkava gde su značajni sahranjeni), a detelina (hrana za svinje) označava seljaštvo.
Štihovi dobili imena
Otprilike u to vreme Francuski proizvođači karata su počeli da dodeljuju imena naslikanim štihovima. Svi štihovi su imenovani (ne samo kraljevi), a identiteti koji su im pripisani (i odštampani na kartama) ni u kom slučaju nisu bili dosledni. Izbor imena razlikovao se od majstora do majstora, često bez ikakvog razloga osim lične preferencije ili kaprica. Rani izbor imena uključivao je kraljeve poput Solomona, Avgusta, Hlodoveha i Konstantina, ali su tokom drugog dela vladavine Anrija IV (1553-1610) imena bila manje-više standardizovana i predstavljala Karla Velikog (srca), Davida (pikovi), Cezara (dijamanti) i Aleksandra Velikog (tref).
Francuska praksa štampanja imena na štihovima postala je prošlost nakon Francuske revolucije krajem XVIII veka. Nakon što su republikanski revolucionari obezglavili Luja XVI i Mariju Antoanetu, simboli monarhije su bili veoma nepoželjni u Francuskoj. Majstori izrade karata su skinuli krune i žezla sa plokova i ploča za štampanje ili su krune zamenili „kapama slobode“. Na kraju, štihovi su zajedno eliminisani u korist „drugih simbola koji nisu bili u sukobu sa jakobinskim principima“.
Dakle, štihovi u špilovima karata za igru nisu prvobitno imali imena. Dodeljivanje imena kraljevima (kao i damama i žacama) bilo je privremena praksa jedinstvena za francuske proizvođače karata koja je počela sredinom XV veka, koja nije bila standardizovana neko vreme i koja je prekinuta krajem XVIII veka. Kraljevske prilike na modernim kartama za igru više ne predstavljaju određene osobe, isto kao što to ne čine kralj i kraljica među šahovskim figurama.
