Jedna od najvoljenijih glumica Ana Sofrenović vraća se na pozorišne daske BDP nakon 20 godina, i to predstavom „Zojkin stan“ u režiji Nataše Poplavske, koja će premijeru imati sutra u 20 časova.
Ana za Kurir govori o ulozi Zojke, koja ju je, kako kaže, emotivna razdrmala i dala joj prostor da i sama istraži svoje granice izdržljivosti s kojima se privatno dugo borila.
- Vratila sam se u repertoarsko pozorište, što veoma dugo nisam radila. Poslednji put sam igrala u BDP 1996. u „Mišolovci“. Drago mi je što je u pitanju ovakav projekat koji je sublimirao sve što sam radila tokom ovih godina. Vrlo otvoren i hrabar, ne može se staviti u neku fioku, kao i ja sama. Tvrdoglavo guram izraz koji razbija koncepte.
Tragična farsa Bulgakova je kritička slika postrevolucionarnog perioda u Moskvi. Koliko je aktuelizacija bila potrebna?
- Mi smo u toku velikih promena, i to ne samo na lokalnom nivou nego na globalnom. Neminovno će ti vetrovi uticati i na nas. Ovaj komad je aktuelan u tom smislu jer se bavi time šta se dešava u tranzicionim vremenima. Tok istorije je takav. Mi smo svi deo nečeg većeg. Koji su ključevi za preživljavanje kada vas situacija dovede maltene do gole egzistencije? Komad govori o tim krajnjim tačkama svakog čoveka. Šta se dešava tada s moralom? Šta je dozvoljeno i na šta je čovek sve spreman? Čovek je doveden do krajnjih granica.
Koliko ste sebe privatno pronašli u ovom komadu?
- Ovakvu ulogu nisam igrala i razlikuje se od mene same. Zojka je spremna na sve, isključivo svojom snagom pokušava da drži sve konce u rukama u jednom krajnje nemirnom vremenu. Meni lično je bilo veoma uzbudljivo i izazovno da igram ženu koja je dovedena do svojih krajnjih granica i koja na toj liniji mora da nauči da funkcioniše. To je trenutak kada pristanete na nešto samo zato što ste primorani. Tada mora da postane aždaja jer drugog recepta nema. Da li je to uspešan koncept, videćemo. Ona u sebi ima mnogo besa, borbenog stava, snage i pokušava da zadrži potpunu kontrolu nad sobom u tom nekontrolisanom vremenu. Sve mi je to bilo vrlo zanimljivo i unela sam dosta svojih emocija koje vučem iz nečega što sam prošla, nešto što mnogi prolaze u ovom vremenu u kakvom živimo, jer se pitamo gde smo i gde će naša deca biti. Zojka mi je dala odlično tlo da i sama istražim tu granicu izdržljivosti.
Ipak. čini se da ste i vi privatno uspeli da izađete iz borbe s depresijom kao pobednik?
- Ne bih radila ovaj komad da nisam uspela da iz svega što sam preživela izvučem iskustvo i prevaziđem. Činjenica da igram i da mogu da se vratim izrazima koje sam radila ranije ide u prilog tome da sam uspela da se apsolutno dočekam na noge i da stanem i sve te oscilacije kroz život nekako pretvorim u nešto dobro. Ipak, uvek sam se trudila da kroz ceo taj period radim, ali mnogo tiše. Gledam da ne gubim kontakt sa scenom jer je ona za mene veliki ventil i veliki prostor slobode u kom imam osećaj da mogu da držim kontrolu. To mi je baš potrebno. Srećna sam što moja publika može da me vidi u ovom komadu. Znali su mnogi kroz šta sam prolazila i zato mi je drago da vide kako izgleda umetnički rezultat.
Težak put
NEĆU DA MI ĆERKE BUDU GLUMICE
Iz braka sa glumcem Draganom Mićanovićem imate dve ćerke, Ivu i Lenu. Da li se plašite da će i one odabrati glumu kao svoj poziv?
- Ja ne bih, ali bih ih svakako podržala ako to žele. Moja želja neće odrediti njihov put. To je tako jer sam ja bolećiva i zato što znam koliko je teško glumicama - ima manje uloga za žene, karijera jedne glumice je dosta zahtevna i podrazumeva veoma mnogo odricanja i oscilacija u životu. Moraju to mnogo da žele i da vole, a što više vole, kad nemaju to dovoljno, onda još više pate. Da li će biti u nekoj grani umetnosti, to hoće i to im želim, ali da nekako nađu dobru formulu.
Kurir / MONA CUKIĆ
Foto: Dragan Kadić
NE PROPUSTITE
