Bio je oštar kritičar vremena u kojem je živeo, često je znao da kaže da svaki put kada bi uzeo pero u ruke, podizao bi ruku na samog sebe. Nije voleo da od televizije pravi šou program, ali je tokom svoje karijere na Javom Servisu pomogao u građenju iste mnogim novinarima koji danas vode glavne informativne emisije na malim ekranima. Na sahrani došli su svi, oni koji su ga voleli, ali i oni koji su hteli da ga po svaku cenu sklone.
Tokom 2011. godine dao je intervju za koji je izričito tražio da bude objavljen nakon njegove smrti što je učinjeno. U tom intervju za NIN, Tijanić je iskreno želeo da ga srpsko novinarstvo uopšte ne pamti.
"Voleo bih da ostavim dve ili tri knjige svojih tekstova, i da samo studenti novinarstva kada hoće da vide kakav je ludak bio Tijanić, uzmu i pročitaju nekoliko tekstova", rekao je tada Tijanić, a odmah potom dodao je često bežao od vatrenog oružija koje je moglo da mu dođe glave, upravo zbog njegove slobode govora.
"Sećam se ‘99, tih dana se vrtelo pitanje: hoće li ubiti Ćuruviju ili mene? Ćuruvija je tvrdio da će mene, i ja sam nažalost isto. Sve dok Slavko nije dao neku izjavu kako mu je Mira Marković plakala na ramenu. Znao sam da sam ja sledeći! Živeo sam u atmosferi: "Zar si još živ?!" ili, "zar si još u Srbiji"", naveo je u testamentu koji je objavljen po njegovoj želji odmah nakon smrti. Tada je opisivao periode iz svog detnjstva koje ni malo nije bilo lako:
"Leta su mi prolazila čitajući. Nisam voleo školu! Ocene mi nikada nisu bile važne, osim što sam voleo da imam peticu iz književnosti. Čitao sam manijački, satima, “pljačkao” sam biblioteke. Sve što je bilo odštampano i za čitanje, ja sam pročitao. Klasici su odigrali bitnu ulogu u mom formiranju. I danas volim da čitam. Najviše Umberta Eka. Nisam mogao ni da sanjam da ću ikada postati neki novinar, a kamoli direktor ili glavni urednik. Ja sam sin nekadašnjeg vojnog pilota. Hteo sam samo da pišem i da od toga mogu da živim. Imao sam jako teško detinjstvo, vrlo siromašno smo živeli. Troje dece. Imali smo da jedemo, ali ništa više od toga", objasnio je u delu gde je govorio o odrastanju, ali se potom dotakao profesije koja je obeležila njegov život:
"Ne bih voleo da me srpsko novinarstvo uopšte pamti. Voleo bih da ostavim dve ili tri knjige mojih tekstvova, i da samo studenti novinarstva, kada hoće da vide kakav je Tijanić ludak bio, uzmu te knjige i pročitaju nekoliko tekstova. Ne osećam se ugodno ni uz jednu vrstu komplimenata, čak ni kad Dobrica Ćosić kaže kako misli da Srbija nije imala većeg novinara od mene. Nije mi ugodno ni kada saberem ko je sve o meni govorio pozitivno, od Teofila Pančića i mnogih drugih koji su sada "sa druge strane"", rekao je Tijanić.
U jednom razgovoru su ga upitali, da li sebe smatra moćnim čovekom pošto vodio Javni servis, na šta je on poručio:
"Najsigurniji način da čovek propadne jeste da sebe shvata ozbiljno ili da sebi pridaje neku važnost. Profesionalno sam ispunjen ako ima stotinu ljudi u državi koji vole da pročitaju moj tekst. Da se slože sa mnom ili se ne slože, ali da misle da je tako napisan da očito pripadamo istom bratstvu. Dovoljno", rekao je u jednom intervju.
Poslednjih dvanaest godina njegovog rada, smatrao je da to nije bilo novinarstvo, već borba za glavu.
"Duboko prezirem profesiju kojom se bavim, kao i sebe. Novinarstvo, to je sloj robova. Ne znam ni sam šta tražim skoro četri decenije u novinarstvu. Kada sve saberem, napisao sam hiljade tekstova, ali ima samo desetak koji mogu da izraze ono što mislim da sam ja. Samo desetak", istakao je.
(Kurir.rs/Blic, Lj. Tozev)
NE PROPUSTITE
