U proleće 1924. godine Đorđe je u nekoliko hiljada primeraka štampao knjigu svojih razmišljanja „Moji zapisi“ i ilegalno je, mimo knjižara, rasturao u Beogradu. Bio je ubeđen da ga ljudi kralja Aleksandra prate i da mu rade o glavi. Menjao je kafane u kojima ruča da ga ne bi otrovali, a pio je samo vodu koju je automobilom lično donosio sa Avale.
Ova knjiga sadržala je teške optužbe na račun kralja i Vlade i imala presudan uticaj na konačni razlaz Aleksandra i Đorđa. Princ je u maju 1925. godine upućen na dvorsko imanje Belje u Baranji, gde je bio pod stalnim nadzorom psihijatara.
Prvi izveštaj šefa lekarskog tima Dušana Stojimirovića, tada upravnika bolnice za duševne bolesti u Beogradu i dvorskog lekara, sadržao je konstataciju da princ ima maniju gonjenja, ali da je bezopasan i da bi zatvaranje bilo štetno po njega.
Život u ludnici
Deset dana kasnije, međutim, na izričit zahtev iz Dvora, dr Stojimirović je potpisao mišljenje da je Đorđe „vrlo opasan po okolinu“ i preporučio „potpunu izolacija od sveta radi čuvanja i lečenja“!
U ludnici u Toponici kod Niša adaptirana je jedna zgrada za novog pacijenta, i u nju je početkom 1927. useljen princ, pošto je celu prethodnu godinu proveo u izolaciji u Belju. Tu, u Toponici, ostao je narednih četrnaest godina, do napada Nemačke na Jugoslaviju 1941!
Odmah posle bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. u Toponicu je stiglo naređenje da se princ autom preveze u Pljevlja, gde je trebalo da se priključi kralju Petru II i njegovoj pratnji. Sa pratnjom je krenuo iz Niša, ali su zakasnili - u Crnoj Gori su umesto kralja zatekli Nemce, koji su ga prevezli u Beograd i pustili da živi kao slobodan čovek.
Krajem leta te 1941. godine lični Hitlerov izaslanik preneo mu je ponudu da prihvati krunu kralja Srbije, ali je Đorđe odbio to i svaku drugu saradnju sa okupatorima.
Živeo je u zakupljenoj vili na Dedinju i do kraja 1941. godine, dok SAD nisu ušle u rat, družio se sa američkim ambasadorom. Kad je američka misija napuštala Beograd, ambasador je princu ostavio svoj luksuzni „kadilak“.
Sahranjeni na Oplencu
A kad su partizani u oktobru 1944. oslobodili glavni grad Jugoslavije, princ je otišao pravo kod partizanskog komandanta Peka Dapčevića i stavio mu taj auto na raspolaganje!
U toku rata Đorđe je počeo da živi sa dvadeset godina mlađom pravnicom Radmilom Radonjić, rođenom Nišlijkom. Venčali su se posle oslobođenja i nastavili život u Beogradu. Ima ljudi koji tvrde da su viđali princa i Tita u zajedničkim šetnjama Košutnjakom...
Đorđe Karađorđević umro je 1972, a Radmila 1993. Oboje počivaju u zadužbini Karađorđevića na Oplencu.
„Ma kakvi lud?!“
POLITIČKI ZATVORENIK
Upravnik Toponice u vreme Đorđevog zatočenja, dr Uroš Jeknić, posle rata je pričao: „Ma kakvi, nije bio lud i to su svi znali i onda kad su ga uputili u Toponicu. To je, naprosto, bila jedna ‚politička dijagnoza‘. Smetao je kralju Aleksandru i dvoru i hteli su da ga se otresu... Mi, lekari, koji smo kasnije, sticajem okolnosti, bili u prinčevoj blizini znali smo pravo stanje stvari.“
Kurir / Piše: Momčilo Petrović
Foto: Privatna arhiva
