Dejan Atanacković poznato je ime u svetu vizuelne umetnosti izvan naše zemlje, a odnedavno je njegovo ime istaknuto u svim našim bibliotekama i knjižarama, jer je dobitnik Ninove nagrade za svoj književni prvenac „Luzitanija“.
Atanacković je nakon primanja priznanja istakao da je jedan od najvažnijih motiva da napiše baš ovakav roman bila želja da piše o drugom i drugačijem.
Vratiti dostojanstvo
- Taj drugi i drugačiji, koji je predstavljen u formi psihijatrijskog pacijenta, zapravo govori o svima nama koji smo izopšteni i koji smo građani države u kojoj ne odlučujemo o mnogim stvarima. Figura psihijatrijskog pacijenta je oduvek bila žrtveni jarac na koga se projektuju strahovi društva - kazao je Atanacković.
On je dodao da veruje da je neophodno postojanje političkog u umetnosti i da je svako političko delo neodvojivo od nekog političkog iskaza.
- Umetnost koja ne postavlja pitanja, koja ne preispituje dato stanje stvari, nije umetnost već neki vid ukrasa i dekora, zapravo kič, koji oduvek ima svoj politički pandan. Politika je nesumnjivo prostor za iskazivanje sumnje u sve u šta je neophodno sumnjati. Umetnost može da pomogne da politika vrati dostojanstvo - istakao je umetnik.
Roman saveznik razuma
„Luzitanija“ je predstavljena kao utopijska država, smeštena u ludnicu, a ludost je jedini izlaz iz haosa u kojem se ljudski rod nalazi. Glavni krivac je „ljudska glupost“.
- Domen ljudske gluposti je apsolutan. Glupost predstavlja strahovitu osnovu svega što nas okružuje i to je jedna dominantna pojava koja proizvodi neverovatnu količinu nasilja i koja produbljuje razlike među ljudima, a razum, koji se istorijski suprotstavlja ludosti, u mom romanu stiče saveznika. Razum i ludilo kao dva saveznika rade na tome da lakše raspoznaju ljudsku glupost - zaključuje Atanacković.
Kurir / M. Cukić, Foto: Fonet
NE PROPUSTITE
