7 događaja koji su zabavili srpsku javnost

Bufalo Bil među SrbimaSlavni junak sa Divljeg zapada od 1883. imao cirkus, s kojim je obilazio Evropu, a 1906. gostovao u Kikindi, Bečkereku, Vršcu i PančevuJunak petparačkih romana, stripova i kaubojskih filmova Bufalo Bil zaista je postojao. I ne samo to - posetio je i naše krajeve!Legenda iz novinaRođen je 1846. u porodici graničara kao Vilijam Bil Kodi. Već sa 14 godina radio je kao kurir na konju u „Poni ekspresu“, tragao za zlatom, a onda se borio u građanskom ratu u Americi kao izviđač konjice, ratovao protiv Indijanaca... Nadimak Bufalo duguje karijeri lovca na američke bizone (bufale). Kažu da je za godinu i po dana ubio 4.282 primerka tih životinja.Imao je samo 23 godine kad je novinar Ned Bantlajn, u dogovoru sa samim Bilom, za novine počeo da ispreda legende o njemu. To mu je donelo veliku popularnost, pa je 1883. osnovao cirkus i s revijom „Divlji zapad Bufalo Bila“ od naredne godine pa sve do 1907. obilazio je Evropu. Bufalo Bil je tada postao jedan od najpopularnijih ljudi na svetu, a u njegovom cirkusu nastupali su i legendarni poglavica Bik koji Sedi, Kalamiti Džejn. Posebnu atrakciju predstavljala je Eni Oukli, jedan od najboljih strelaca Divljeg zapada. Ona je demonstrirala svoje umeće tako što je iz „vinčesterke“ pucala u kartu za igranje bačenu u vazduh.Na kraju svog nastupa skidala je pepeo sa cigare koju je njen muž držao u zubima. Uoči jednog nastupa u Nemačkoj imala je visoku temperaturu i Bufalo Bil joj je zabranio da to izvodi jer su joj se ruke tresle, ali na nagovor muža je pucala, i sve je bilo u redu... Kad se frenetični aplauz publike stišao, Bufalo Bil je, po navici, zaboravivši da je En bolesna, pitao da li neko iz publike želi da stavi cigaru u usta i stane na mesto njenog muža. Javio se jedan gledalac - tek krunisani car Nemačke Vilhelm Drugi! En Oukli i njemu je metkom presekla tompus u zubima...Zbog carinskih propisa i komplikovane procedure prevoženja životinja preko granice, cirkus Bufalo Bila nije iz Austrougarske ulazio u Srbiju, koja se tada protezala do Save i Dunava. Predstave su 1906. davane u Kikindi, Bečkereku (Zrenjaninu), Vršcu i Pančevu, gde su Beograđani činili većinu publike.Celodnevni spektaklPrema nekim novinskim tekstovima iz onog doba, spektakl je počinjao još na železničkoj stanici, prilikom istovara opreme i životinja. Narod se skupljao da vidi kako se konji disciplinovano postrojavaju za defile kroz grad.Novinar zrenjaninskog dnevnog lista na mađarskom jeziku Torontal 7. jula 1906. piše da je „šator u kojem se odigravala predstava bukvalno bio okupiran masom i da se tamo uputilo toliko ljudi da je sve ličilo na veliku seobu“.Pod šatrom su, u raznim cirkuskim tačkama, nastupali živopisno obučeni kauboji, polunagi Indijanci išarani ratničkim bojama, bilo je tu i Engleza, Kozaka, Kineza, Japanaca, da bi se na kraju pojavljivao lično Bufalo Bil i izazvao ovacije. Jedan pančevački hroničar beleži da je publiku najviše zadivila prava bitka Indijanca i kauboja, u kojoj se pucalo iz pištolja i odapinjane se srele, „ali nijedna nije pala na publiku“!Cirkus je imao generator i svoju električnu struju, što je za Pančevce bila dodatna senzacija, jer njihov grad u ono vreme još nije imao električno osvetljenje, nego su ulice osvetljavali ulični fenjeri. Ulaznice su prodavane za dve krune, što je u ono doba bilo skupo - za te pare moglo je da se kupi 14 hlebova ili jedna muška košulja... Ipak, publika je hrlila pod šatru.Predstava je počinjala u 19, a završavala se oko 23 časa. Kako je koja grupa artista završavala program, pakovala je svoju opremu, tovarila konje i punila prikolice, pa je cirkus odmah po završetku predstave kretao dalje, što je za publiku predstavljalo čudo od organizacije...Bufalo Bil umro je od starosti u SAD 1917. godine.Prvi Kinez u SrbijiUan-Šan-Zen u Rusiji se priključio srpskim dobrovoljcima, a po završetku rata poželeo da nastavi da živi u novoj domoviniU jesen 1920. godine u Srbiji se naselio prvi Kinez i otvorio molersko-farbarsku radnju. Njegova pojava izazivala je veliku pažnju stanovnika prestonice. Prepisujemo iz ondašnjih novina kako je do toga došlo.Srpski ratnik„Pre nekoliko dana došao je u Ministarstvo unutrašnjih dela jedan čovek obučen u srpsku vojničku uniformu, koji tek ako je znao nekoliko srpskih reči... „, počinje tekst u Politici pod naslovom „Srpski vojnik Uan-Šan-Zen“.„Služitelji su ga sa čuđenjem posmatrali od glave do pete, pitajući se kako je moguće biti srpski vojnik a ne znati naš jezik. Pokazujući svoju propisno overenu vojničku objavu, on je najzad rukama objasnio da želi da govori s načelnikom, a kad je ušao unutra, i sam se načelnik zbunio videći pred sobom čoveka s kojim se nijednim jezikom kojim govori ne može da razume. Posle izvesnog vremena načelnik je uvideo da će se rukama najbolje objasniti sa svojim posetiocem. Na taj način se saznalo da se nepoznati zove Uan-Šan-Zen i da je rodom iz Či Fua blizu Pekinga.Jednim čudnim slučajem on je stupio u našu vojsku. Kad su se u Rusiji počeli skupljati dobrovoljci za našu armiju, koja je svojim podvizima zadivila sve, Šan-Zen nije mogao da odoli srcu a da i sam ne stupi u redove naših nepobedivih vojnika.Posle sloma carske Rusije, kad su se naše jedinice počele evakuisati na Solunski front, Šan-Zen je, iako Kinez, pošao na ovaj dalek put sa našim vojnicima. Učestvujući u svim borbama za oslobođenje Srbije, on je toliko zavoleo našeg vojnika da je po mobilizaciji, kako je rekao, suznim očima gledao kako jedan po jedan od njegovih najboljih drugova odlazi kući. Odjednom, on se osetio potpuno sam, i dugo, dugo bio je tužan. Zatim je i na njega došao red da se pusti iz vojske. Ali kuda? I ako je imao objavu za besplatan put u svoju otadžbinu, ipak je rešio da nikad ne ode iz zemlje koju je toliko zavoleo.Saznavši odnekud da svi stranci moraju da imaju odobrenje za bavljenje u zemlji, on je zato i bio otišao u Ministarstvo.Kada ga je načelnik uzeo pitati kako će živeti ovde kad sigurno nema sredstava, Šan-Zen je, ne sačekavši svršetak pitanja, odgovorio da je on farbar i da će svojim zanatom moći lako da obezbedi sebi život. Na njegovu molbu izdato mu je odobrenje da može živeti u našoj sredini. Sav radostan izašao je napolje, hvaleći se svima kako mu je ukazana jedna velika čast.“Titov prijateljO daljoj sudbini Uan-Šen-Zena nema nikakvih podataka, ali vrlo je verovatno da je upoznao Čo Čeng Poa, koji se na beogradski Dorćol doselio osam godina kasnije i otvorio radnju s veoma vrednim porcelanom. On se oženio Jevrejkom i za sobom ostavio potomke od kojih neki i danas žive u Pančevu.Ne zna se zbog čega, Čo Čeng Po pre Drugog svetskog rata bio je u zatvoru u Lepoglavi i tu upoznao Josipa Broza Tita. Kad se Titu nekoliko godina posle rata, kad je postao predsednik države, Čeng Po javio, Maršal mu je poklonio stan u prestonici!Docnije se preselio u Pančevo i na pijaci prodavao kineske rukotvorine. Kad je umro, na zidu njegove kuće ostalo je napisano na kineskom „Ovo je mala bašta velikog Kineza“.

Kurir