Posle saznanja da njegova kuma više nije živa, Boban je rešio da se sa njom oprosti putem društvenih mreža.
O tome kako su se upoznali ispričao je sve, a ovo je njegov post na Fejsbuku:
"Sinoć sam saznao da je umrla Ana Radmilović, moja kuma. Priča sa Anom je jedna od najlepših priča u mom životu.
Naime, dve hiljade i neke godine, Ana me prozvala u nekoj svojoj kolumni, kao: "Ko je taj Boban Stojanović da proziva Mariju Šerifović što peva radikalima!?".
Raspitao sam se ko je autorka teksta i shvatio da je reč, između ostalog, i o ćerki Zorana Radmilovića.
Nekoliko godina pre toga sam saznao još jednu stvar: moja baba po ocu se udavala dva puta. Drugi put za mog dedu, a prvi put za izvesnog Jankovića. Njima su kumovi na venčanju bili Zoranovi roditelji Ljubica i Momčilo. Poznanstvo moje Mice sa Radmilovićima je bilo čudno, uslovljeno slomom građanske elite posle II svetskog rata. Uglavnom, našao sam Anu na FB i napisao joj poruku. Ona se branila, ja sam se napadao, pa ona mene, pa sam se ja branio, pa sve tako dok joj nisam napisao kako smo nas dvoje povezani.
Onda se nismo dopisivali nekoliko dana. Nakon toga smo bili u konstantnoj prepisci godinama. Jednog dana mi je napisala: "Volim Kosovo, ali ne mogu da zbog Kosova zabranjuju Prajd u Beogradu", i poslala javno pismo podrške.
Videli smo se jedan jedini put u polumraku stana u kome je živela. U tom nesvetlu, pored jedne tužne lampe, svetlele su još samo njene oči, uokvirene tamnim podočnjacima. Bila je odveć bolesna i teško se kretala. Iz sobe mi je davala navigaciju da nam spremim kafu. Tog dana stigli su joj prvi primerci knjige "Žena bez horoskopa".
Rekla je: "Jao, kako sam neuredna. Došao mi je kum, a ja ležim bolesna, polomljena mi je ruka, ničim ga nisam poslužila, ne mogu da ustanem da vratim ovih nekoliko daščica iz parketa koje je kuče izvadilo, a nisam ni za selfie. Molim te, otvori paket i daj mi knjigu da ti potpišem".
Onda je, iz nepoznatih razloga, otvorila srce i ispričala mi svoju neverovatnu životnu priču. Ona nije želela da javnost o tim stvarima zna, tako da sam i sam sve to zaboravio.
Ipak, ta je priča prožimala i ono što javnost: Aninu ostrašćenost Kosovom i moj snažni antinaciononalizam. I kada smo, u neko gluvo doba noći, jedno drugom objasnili poreklo svojih političkih stavova, složili smo se da ovaj svet ne voli ljude. Dogovorili smo se da o tom ludilu političkih strasti napišemo epistolarni roman. "Stavi to kao status, da nas bude sramota ako to ne uradimo" rekla je.
Na polasku me pitala da li imam dovoljno para za taksi. Rekao sam da imam. "Nisu mi isplatili honorare, ali imam nešto malo, zadnje, ako ti treba", dodala je Ana.
U taksiju sam čvrsto držao knjigu dok je taksista drobio nešto o nečemu. Nemam pojma šta sam mu sve potvrdio. Zamolio sam ga da me sačeka dok uzmem novac iz stana da mu platim vožnju, jer kod sebe nisam imao dovoljno para.
Ani danas želim sve najlepše. Njena će divna duša sada moći da leti gde želi i da vidi sve. I želim joj da na Kosovu nađe ono što je celog života tražila. Divna Ana, nadam se da se ne ljutiš što nisam pročitao tvoj roman. Sve ostalo što znam je mnogo veća priča. Hvala ti."
EPK
