Akademik i pisac Abdulah Sidran (71) vodi veoma aktivan život, komunicira s fanovima preko Fejsbuka i makar jednom nedeljno druži se sa svojim čitaocima na književnim večerima. Posetu Sarajevu iskoristili smo da s njim obavimo razgovor o filmu, književnosti, politici, Kusturici i drugim interesantnim temama.- Šta ćemo mi razgovarati pola sata. Tebi trebaju dve stranice, a to je kartica teksta. Samo stavi veliki naslov i završili smo posao. Meni je 72 godine, ostario sam i ne mogu mnogo da govorim. Ako ćeš da ti napišem, to naplaćujem 5.000 maraka - kaže šaljivo Sidran.
Vrlo ste aktivni na društvenim mrežama i stekli ste mnogo novih prijatelja u Srbiji.- Pesnici se bolje razumeju na daljinu nego bilo koja sorta ljudska. Mariju Knežević već više od 20 godina znam kao izvanrednog pesnika i prevodioca, a nismo popili ni kafu. Volim društvene mreže jer ruše zidove koji se neće srušiti za milion godina.
Publika već neko vreme očekuje da vidi kakva će biti sudbina jednog filmskog scenarija koji ste napisali. Ima li najave da će po toj priči biti snimljen film?- Ne želim da razgovaram na tu temu. Scenario je star skoro 30 godina i nema smisla govoriti o tome. Osoba na koju vi mislite (Emir Kusturica, op. aut.) ne bavi se režijom, možda je zaboravila to umeće. Moj autobiografski roman „Otkup sirove kože“, u kojem su sadržani svi motivi filmova, objavljen je u Službenom glasniku u četiri izdanja i prodat u 10.000 primeraka. Knjigu je kupovala beogradska i srpska intelektualna raja. Pored toga, kao jugoslovenski pesnik bio sam poštovan i pre nego što sam ušao u filmske poslove. Nije u redu da bilo ko stavlja u intervjuu kao važnu temu film, nešto što je u mom životu potpuno efemerno i ne predstavlja ni tri odsto onog što sam u književnosti uradio. Dobio sam Zmajevu nagradu za poeziju. Nisam je dobio za scenaristiku. Ne osećam se ugodno da mi se tema (Kusturica) natura.
U Beogradu se više ni u pozorištu ne igra vaš „Otac na službenom putu“ otkad nas je napustio Đuza Stojiljković.- Pokoj duši divinom Đuzi. Molim vas da pređemo na drugo pitanje. To nije moj svet. Književnik sam. Jedan izdavač je objavio knjigu moje izabrane poezije i rasprodao je, a nikad nije smeo da je stavi u izlog. U Beogradu se o meni misli ono što su Miloševićeve tajne službe tvrdile. Godine 1992. pisalo se da Davorin Popović i Mirza Delebašić bacaju lavovima u našem zoološkom vrtu srpsku dece, a to je narod gutao u euforiji. Na taj način je o meni stvoren stereotip koji je laž. Meni nije prijatno da razgovaram o jednom delu svog rada. Nijedan od filmova koje je režirao Emir Kusturica nije značajniji od moje poezije i knjiga. Film ima trenutne učinke i efekte, a književnost duže traje. Što me ne pitaju za film „Kuduz“? Novinare više zanima da govorimo o Nemanji, jer on prodaje štampu.
O ratu i pomirenjuNIJE SE TUKAO NAROD, VEĆ POLITIČARIDa li će Vučić i Izetbegović pomoći da se ratne sekire zakopaju između Srbije i Bosne?- Za mene je ovo vaše pitanje smešno. Političari treba da insistiraju na pomirenju država, a ne naroda. Narod se nije ni tukao. Do rata su dovele dve sukobljene politike. Kakav zavađeni narod, jer se oni i danas ljube kao kad se sretnu normalni ljudi, čije ruke nisu krvave.
