Sa "Naših dana" prešli smo na našu svakodnevicu. Razgovarali smo otvoreno o stanju u kulturi u Srbiji, političarima, opismenjavanju naroda, Čehovu, Branku Pleši...
Predstava "Naši dani", koja će 17. maja napuniti 33 godine, nastala je dok ste bili u vojsci. A u tu vojsku Vas je profesor i veliki glumac Branko Pleša ispratio rečima da ništa ne brinete jer se ništa bitno po vas neće dogoditi bez vas. Koliko je bilo teško da to prihvatite kao savet i da u njega poverujete?
Znate kako se kaže za Srbe – da čitaju uputstvo tek kad se nešto pokvari a ne kad ga puštaju u rad. Tako i taj savet, razumeo sam ga tada samo kao utehu pred polazak na odsluženje vojnog roka. Od Pleše pamtim još jedan savet – da je ideal u životu da na kraju postaneš ravnodušan prema svemu nebitnom. Mi se užasno kidamo oko nama nevažnih stvari. E, sad, ja sam do sada onaj prvi savet, verujem, shvatio i usvojio, a ovaj drugi – još ne u potpunosti, ali, slutim, nisam daleko da i njega primenim. Taj cilj je još uvek u velikoj daljini, ali se vidi. Verujem da postoje izvesne šanse da ću ga jednog dana i domašiti.
Kako ste doživeli vojsku?
Plašio sam se da to vreme provedeno u vojsci neću moći ništa da radim. U to vreme ako nisi svirao harmoniku, od kulturnih sadržaja mogao si da praviš zidne novine i svečane akademije povodom značajnih datuma. Pleša je, kao istinski mudrac, pokušao da mi objasni da zanemarim pojavno i usresredim se na ono što se u dešava u meni. Kad se danas setim tih dana – volim što sam bio u vojsci. Bilo je poučno. Dakle, korisno. Prosto se čovek suoči sa tim u kakvoj zemlji, u kakvom društvu zapravo živi. Mi svi svakodnevicu delimo uglavnom sa svojim istomišljenicima, i družimo se, uglavnom, sa onima sa kojima želimo. Znamo mi, naravno, da postoje neobrazovani, primitivni, nepismeni, ali biramo da se srećemo sa ljudima sa kojima nešto možemo da razmenimo. A u vojsci deliš spavaonicu, kupatilo, trpezariju, sve... sa nekoliko hiljada ljudi. I taj uzorak je, zapravo, jedini reprezentativan...
A kako je JNA tada izgledala iz Vaše vizure?
Način na koji je sve to tamo funkcionisalo profesionalno, u kom su stanju bile spavaonice, higijena, oprema... Starešine sa svojim malim sitnim karijerizmom, to ulizištvo, ta u suštini neefikasna organizacija, količina alkohola, odvratna hrana... Sve to u toj pešadiskoj brigadi u Derventi bilo je rarazlog da se u svojoj nedužnosti nadam da nećemo zaratiti sa nekim tzv. spoljnim neprijateljem. Jer nisam imao utisak da smo mi istinski obučena, opremljena i disciplinovama vojska.
Posle vojske nastavljate da se bavite glumom, kasnije upisujete i režiju. Sve ove godiune ste svedok stanja u kulturi. Kako vam deluje?
Mi smo u jako lošoj situaciji. Mi i ne znamo koliko zaostajemo. Kultura je potpuno nezanimljiva skoro svakoj vlasti. Ne sećam se ni jedne vlasti kojoj je kultura bila važna. Iz današnje perspektive gledano Titova je era bila Periklovo doba... Čak i u devedestim, u onom svom užasu, bilo je nevoljnog ali bespogovornog poštovanja kulture. A 2000. je nama donela mantru o tržišnim uslovima i kultura i umetnost su počeli da budu tretirani kao parazit bez koga se može. O tome su odlučivali ljudi koji nemaju veze sa kulturom - ni lično ni profesionalno. Nego je umesto bilo kakvog koncepta i kulturne politike na delu ignorantska proizvoljnost, tako da je sada kultura kod nas sastavljena uglavnom, kako bi to mladi u Novom Sadu rekli, od pičke i krompirače.
Tom dijagnozom bi mogle da se opišu i mnoge druge stvari kod nas...
Siguran sam da bi moglo. Uostalom, kultura je samo deo svih tih ostalih stvari.
A šta je rešenje za ovakvu situaciju?
To je lako rešiti. To je kao ona engleska trava - šišaš i zalivaš, šišaš i zalivaš i tako 100 godina. I onda imaš englesku travu. A kod nas se niti šiša niti zaliva, nego je naš travnjak sve više nalik na divlju deponiju – gazimo po kesama, špricevima i kondomima... To je smetlište. Oličenje nebrige.
Zbog čega je tako?
Verovatno zbog toga što u kulturi nema neke značajne a lake love i neke dobre centrifuge koja bi dobro oprala i iscedila, pa, ako je ikako moguće, i osušila. I onda bolje da ta mašina i ne radi. I ta nezainteresovanost vlasti za kulturu od koalicije do koalicije samo raste. Sad smo već u situaciji da u kulturi, ali verovatno i u svemu, više ni ne uznemiravano neznanje i nestručnost. Sad već stižemo do tačke kad smo poniženi, kada odluke vlasti u vezi sa kulturom postaju otvoreno vređanje. Ko koga zapošljava, ko odlučuje o novcu za kulturu – to je uvredljivo za svakog stručnog i čestitog čoveka. A sve to je tako jer se privodi kraju uspostavljanje sistema u kome je nevažno šta ko o čemu zna, šta ko u svom poslu može da učini... I ta progresivna destrukcija traje 15 i više godina. Oni postave i imenuju, daju koliko moraju i sebe smatraju zaslužnim što to uopšte postoji. Mi se radujemo što to još uvek uopšte postoji.
Tako loša situacija a na čelu ministarstva kulture su bili uglavnom ljudi iz esnafa.
Nije naš problem ko je bio ministar – da li je to Leka ili Bradić ili Voja ili neko treći. Nije problem što su oni bili ministri, nego što su oni ostajali ministri. U redu, aktivan si politički i pozvan si da budeš ministar, položiš zakletvu i časno veruješ da znaš šta bi i kako bi trebalo da činiš... Ali, pošto si generalno nebitan ostaje ti da ti i tvoja sujeta barem uživate u tome što su ti napravili vizitkartu. I deliš te vizitkarte i ne talasaš. Nisam primetio da je ijedan ministar dao ostavku zato što izdvajanje za kulturu nije na primer 6 odsto nego je 0,6. Čega si ti ministar?! Verovatno svako iz esnafa ko je ikada učestvovao u vlasti ima neko objašnjenje za svoju neuspešnost, ali ja to vidim mnogo prozaičnije: oni su sedeli u tim vladama i bili presrećni što su tamo i što mogu da sede i ćute na sednicama Vlade kao bajagi za istim stolom sa premijerom. Ali, na kraju krajeva, to je lična stvar svakog od njih. Međutim, nije važno ime i esnafska pripadnost ministra. Problem je sistemski. Ne može predsednik vlade da misli da treba da odvoji za kulturu 1 ili 2 ili 10 odsto, kad u njegovom zatvorenom svetu u kome živi, kultura uopšte ne postoji. Kultura je stavljena ad acta pre 35 godina, kad je kao đačić pozajmio knjigu i nije se setio da je vrati sve dok se nije kandidovao za predsednika države.
Mislite na onaj spot iz biblioteke?
Da. To je veoma važan spot. Sve je u njemu, naravno nehotice, tačan izraz duha našeg vremena. To je san svakog scenariste da napiše nešto što je potpuna slika stvarnosti. Tu je sve zapravo raskrinkavajuće... Od toga da glavnu ulogu igra glumački diletant. Prvi put sam video da kandidat, u fikciji, igra nekog drugog ko je on sam. Pre toga su slikali Jezdu, Karića, Tadića, slikaju Nikolića, šljive ranke... I tu su oni bili predstavljeni kao oni. Ali u ovom spotu... Neki čovek vraća knjigu posle 35 godina. Ali to nije običan čovek već predsednički kandidat. Zar on stvarno misli da je važnije da uz jedno loše izvinjenje vrati knjigu posle 35 godina, nego da sebe predstavi kao savesnog čoveka koji vraća knjige, pročitane i na vreme. A opet, ako je zaista bio neko lenjo i nevaspitano dete koje nije vraćalo knjigu, kako time misli da će pridobiti glasače na izborima. Na žalost, sve je baš tako kao u tom spotu. Sve naše biblioteke su decenijama poluprazne jer su knjige kod ovih koji su sada na vlasti, pozajmljene i nevraćene evo već 35 godina. Niti su ih čitali niti su ih vratili. To nam je situacija. Na kraju krajeva (mada nije sigurno da je tome uopšte kraj na vidiku) mi smo zemlja u kojoj je Narodni muzej zatvoren 14 godina. Eto tako nam je...
Jednom ste rekli da kad bi političari čitali barem Šekspira videli bi kako se dolazi i odlazi sa vlasti.
Da. Ali ne može odmah Šekspir. Mora se čitati određenim redom. Šekspir je teška disciplina za početnike. Prvo, na primer, pročitaš Đuliće. Tako otkriješ i razvijaš neku temeljnu ljudskost u sebi... Savladavaš i pobeđuješ ili bar kontrolišeš svoje mane... Bez toga, poveruješ i ubeđuješ nas da ti je sve dozvoljeno. I ne obazireš se kako je narodu, naročito ako narod ćuti... Možda ćemo jednom odgonetnuti zašto smo ćutali. Da li je to strah ili, možda, neko zadovoljstvo... Da li je to neverovatan strah za život ili je neka peverznost, neki mazohizam. To bi psihijatri mogli da odgonetnu čitavu našu stvarnost. Verovatno je to njima mnogo jasnije. Neki vrsni psihoanalitičar bi sa par dobrih testova i na dobrom uzorku mogao vrlo lako da nam objasni u čemu mi to živimo i u kom smo mi to stanju. Ko zna šta bi mi trebalo da preduzmemo. Nije svaki lek za svakoga u svakom stadijumu bolesti. Mi smo zamajeni preživljavanjem. Zamajeni i zastrašeni...
A načelno smo u demokratiji...
Demokratski princip po sistemu jedan čovek jedan glas je poslužio kao savršeni alibi... Kao da je svaki taj glas objektivan. Nema razlike u poimanju, znanju... Kao da smo svi jednako otporni na propagandu. Bio bi dobar eksperiment da npr 10 godina nema nikakvih vesti o politici. Nikakvih, samo događaji. To je naravno utopijska zamisao... Ali eto da se jedno 10 godina niko ne bavi politikom sem političara. Onda bi se videlo koliko su oni suvišni, koliko su oni zapravo uzurpatori javnog prostora informisanja.
Ali kako da se nadamo bilo čemu ako smo u zemlji gde je trećina funkcionalno nepismenih.
Nije teško opismeniti ljude. Ja predlažem budućem miniustru obrazovanja da mu prvi dan u kabinetu kad ga doveze auto od 150.000 evra koji mu je narod kupio, da tog prvog dana odluči da mu je osnovni cilj da do kraja njegovog mandata ne bude više nepsimenih. A RTS bi mogao da reprizira seriju "TV Bukvar". Ja sam bio dete kad sam gledao Miru Stupicu kako igra jednu ženu, Kiku Bibić, koja se opismenjava. Ali ne samo da narod nauči slova nego i da razume ono što pročita. Svaka firma koja je dužna porez državi, bi mogla da da novac koji duguje na ime kamata, usmeri u finansiranje opismenjavanja naroda.
Ključ je znači u opismenjavanju?
Zamislite kad bi se svake godine funkcionalno opismenilo npr 200.000 ili pola miliona ljudi. Koliko je to novih radnih mesta za učitelje, za čistačice tih škola, pa za naš građevinski sektor... Koliko će se tu vode potrošiti pa naplatiti, pa će se grejati, prevoziti... javna preduzeća će procvetati i uživati. Koliko će samo biti novih kvadrata za čišćenje, za deratizaciju, koliko će samo novih gromobrana biti... Novih strujomera, novih šema za evakuaciju po zidovima za slučaj opasnosti... Pa onda koliko će novih kioskića, knjižara i papirnica biti u tim večernjim školama. Doduše, neko vreme biće to i prilika za, što bi rekao Velja Ilić, kraduckanje... Ali kada se opismene moći će da pročitaju i razumeju da je to zakonom zabranjeno. Ja bih se založio za takav projekat. Zamislite da su svi pismeni.
Ali kome to treba?
Da, to je dobro pitanje...
Vaša majka je, kako ste sami jednom rekli, često umela da kaže da čega se pametan stidi, budala se ponosi.
Da... Moja majka Ljuba je to često govorila gledajući svet. A tako je, jer budala misli da mu se može, da je moć zaslužio... Nisi ti ništa zaslužio. Ta samovolja se dešava iz najnižih strasti i ambicija. Kad bi čovek uradio nešto glupavo da bi živeo dan više, pa ajd da razumem... Ali svi smo smrtni i kad te zaboli zub dao bi sve da te prođe.
Kad ste pomenuli to da smo svi smrtni treba se setiti da je Čehov rekao da čovek u jednom momentu nema drugih planova osim groba.
Mi, naravno, ne možemo neprestano živeti sa svešću da smo smrtni, ali bismo morali biti svesni da smo osuđeni na neznanje o tome šta ćemo mi na ovom svetu. Imamo instinkt da se množimo, da produžavamo vrstu. Ali mi ne znamo zašto smo tu.
Kad smo u toj temi kako gledate na ovu raspravu za i protiv Darvina?
Veruj u šta hoćeš... Ali temeljni sistem vrednosti ne zavisi od toga da li veruješ u Adama i Evu ili u Darvina. To te ne čini ni boljim ni časnijim ni osetljivijim. Jer po džipovima i voznom parku ovih što veruju u Adama i Evu, ne bih rekao da su dosledni gradivu koje izučavaju. Bio sam nedavno u Zagrebu i tražio sam prečicu od katedrale do scene Ribnjak gde sam igrao. E, tu je biblioteka nekog katoličkog učilišta, i ja sam ne znajući da tu ne može dalje, da tu ima zid, ja sam ušao u to dvorište. I onda tu, kod jednog ćoškića nazidane gajbe piva. Kao pred kafanom... Jedno 20 gajbi. Kao da ih je Rable zajebavao. Ako neko ovo pročita možda bi mogli da nađu neko skrovitije mesto. Ali oni očigledno u tome ne vide problem. E u tome i jeste zapravo problem – što čovek koji zadiže mantiju da izađe iz džipa ne vidi u tome problem.
Šta onda nama preostaje na kraju?
Treba čitati knjige. Treba čitati Rablea, Gogolja, Šekspira, Molijera... U knjigama sve već piše...
Razgovarao: Petar Latinović
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
(KURIR TV) DA LI SU U PEKINGU STVARNO SVIRALI U ČAST SRBA: Čija je pesma TAMO DALEKO u originalu?
