Njihov pas je odmah osetio da nešto nije u redu i odbijao je da boravi u kući. Tek nakon nekoliko meseci su saznali da verovatno imaju demona. Ni sveštenik im nije mogao pomoći.
Ovo je njena ispovest:
Bili smo tako srećni kada smo kupili kućicu na selu blizu Karlovca. Bilo nam je dosta života u gradu, a kuća je bila vrlo jeftina. Brzo nakon useljenja primetili smo da je atmosfera nekako čudna, teška i negativna. U početku sam verovala da je to zbog starih stvari koje su ostale od prethodnih vlasnika, a nismo ih još izbacili iz kuće.
Nikad neću zaboraviti kako se naš pas ponašao kad smo prvi put s njim ušli u kuću. Došao je do stepenica koje vode na sprat u dnevni boravak i nije želeo da se popne gore. Drhtao je i sakrio se pod sto u kuhinju. Celu noć je proveo tamo. Sve nam je to bilo jako čudno jer nikada nije bio previše plašljiv. Drugo veče je stao ispred stepenica, neko vreme gledao u nešto gore pa se sakrio pod sto. Ponovo nije želio kod nas u dnevnu sobu.
Kako je vreme prolazilo, muž i ja smo se počeli sve više prepirati. On je dolazio s posla dobre volje, ali čim bi zakoračio u kuću, raspoloženje bi mu se promenilo. Slično se događalo i meni, ali nije bilo toliko intenzivno.
Noći u toj kući su bile najstrašnije. Čuli smo razne zvukove. Neko je otvarao i zatvarao vrata, čulo se hodanje i škripa dasaka, televizija se sama palila... Naš pas je znao da gleda u neku tačku, kao da nekoga vidi, i reži.
Bilo me sve više strah. Muž, iako mu se raspoloženje strašno promenilo, nije želio sebi da prizna da s tom kućom nešto nije kako treba. Uvek je pronalazio objašnjenja zašto se nešto događa. Sve više smo se svađali, a što smo mi bili negativniji, aktivnosti u kući bile su intenzivnije.
Stvari su nestajale i pojavljivale se. Imala sam osećaj kao da me neko stalno gleda. Ponekad sam krajičkom oka videla neku crnu mrlju kako brzo odlazi iz jednog kraja dnevne sobe u drugi. Nakon nekoliko meseci naš pas više nije želio da uđe u kuću, radije je spavao napolju. Tek tada je moj muž priznao da mu se čini kako u kući nismo sami.
Postajalo nam je sve jasnije zašto smo je platili toliko malo - bivši stanari su jedva čekali da se nje reše, a mi smo naivno verovali da je to zbog stanja na tržištu nekretnina.
Razgovarali smo sa starijom komšinicom o tome, a ona nam je rekla da verovatno u kući imamo demona. Savetovala nam je da pozovemo sveštenika. Poslušali smo je, iako ne odlazimo u crkvu i nismo vernici.
Sveštenik je blagoslovio sve prostorije, izgovorio nekoliko molitvi i otišao. Nekoliko dana je bilo mirno, a onda se sve vratilo na staro. Odlučili smo otići. Vratili smo se u grad jer nismo imali izbora. Kuću smo stavili u prodaju, ali zainteresovanih nema. Ponekad po danu nakratko dođemo tamo. Atmosfera unutra je i dalje teška i depresivna.Verovali smo da je to naša kućica iz snova u kojoj ćemo dočekati starost, ali demoni u njoj su imali drugačije planove.
Više ne pričam ljudima što nam se dogodilo jer me uglavnom čudno gledaju, a neki čak kažu da pričam gluposti, da duhovi i demoni ne postoje. Tako sam i ja nekad verovala, sve dok na svojoj koži nisam iskusila suprotno. Bila bi najsrećnija da je to sve samo ružan san i da se probudim u našoj kućici iz snova.
(24sata.hr)
