1. Meni je to bilo kao da sam pao u duboki san. U njemu je sve izgledalo svetlo i šareno, osećaj kao da traje satima, ali kad sam se vratio ispalo je da sam bio mrtav manje od 3 minuta. Radnje ili konkretnih stvari iz sna se nisam sećao, samo osećaja. Ništa od toga nije imalo smisla, ali osećao sam mir, gotovo optimističan mir. Kad sam se vratio sve mi zvučalo kao da sam usred gomile ljudi. To je trajalo par sekundi, a onda sam shvatio da sam se probudio u potpuno tihoj sobi. Povratio mi se i vid. Sve je bilo usporeno, kao kad upalite onaj stari televizor, pa treba vremena da se slika stabilizuje. U početku je sve tamno i mutno, a zatim sve svetlije i izoštrenije. tada sam primetio da mi je celo telo utrnulo od vrata naniže, ali se osećaj u dlanovima i stopalima vratćao, toplota se širila iz središta tela ka ekstremitetima. Bio sam jako zbunjen i dezorijentisan. Bilo mi je teško da se setim šta sam radio pre nego što sam umro, čak i ko su ljudi koji stoje oko mene, a pogotovo gde se nalazim. Posle 5 minuta sve se vratilo u normalu, osim ludačke, bubnjajuće glavobolje. 
4. Pre dve godine bio sam klinički mrtav 8 minuta, rekli su mi da je to bila posledica predoziranja heroinom. Osećaj je bio prijatan, ali to je možda bila posledica činjenice da sam bio baš odrađen, međutim u isto vreme bilo je i jezivo. Imao sam osećaj da više nemam ni jedne jedine brige na svetu. Srce je kucalo kao ludo, sav sam se oznojio i sve mi je delovalo kao ubrzan snimak. Sećam se kako je neko u hitnoj uzviknuo "Gubimo ga!", taman pre nego što sam umro. Poslednji put sam izdahnuo i samo mirno nestao. Kad sam se probudio u bolnici, prošlo je već nekoliko sati, sve mi se vrtelo. Bio sam užasno zbunjen i dezorijentisan, nisam dobro video do sledećeg dana. Sve u svemu nije bilo baš toliko strašno, ali nikomene bih poželeo slično iskustvo. I, naravno, više ne konzumiram heroin.
