Jedna žena je ispričala svoju užasavajuću priču o tome kako je morala da pobaci u 35. nedelji trudnoće, kako bi spasila sopstveni život i kako bi svoju nerođenu devojčicu poštedela patnje.
"U prvim godinama našeg braka, moj suprug i ja strastveno smo planirali proširenje porodice. Uživala sam tokom trudnoće, a onda, kad je stigao porođaj, neko vreme naprosto divila svojoj ćerkici.
Nakon nje, pokušali smo da dobijemo još dece, ali svaka moja sledeća trudnoća završila bi spontanim pobačajem. Imala sam ih tri za redom. Do trenutka u kom sam napokon ponovo ostala trudna, ono uzbuđenje iz vremena prve trudnoće pretvorilo se u iščekivanje loše sreće. Tako je prošlo prvo tromesečje, a zatim i drugo.U sedmom mesecu trudnoće sam se zaista trudila da razmišljam pozitivno. Međutim, doktorka mi je pokazala crne mrlje na ultrazvuku moje devojčice; bile su to velike, tečnošću ispunjene rupe u mozgu moje ćerke. Ona je to nazvala "Dendi Volker" sindromom. Izlistala je sve opcije koje sam tada imala: usvajanje, pobačaj ili brigu o izuzetno bolesnoj devojčici vrlo kratko vreme koliko će živeti jednom kad se rodi. Pokušala sam da odgovorim, ali uspela sam jedino da postavim sledeće pitanje: “Postoji mogućnost pobačaja za žene poput mene?” Bila sam trudna 35 nedelja.
"Još uvek ne znamo. Dosad smo žene slali na pobačaj u Kansas. Ali više ne možemo", odgovorila mi je.
Kad sam nazvala supruga iz neprijatne tame sobe za ultrazvuk, jedini zvuk koji sam zapravo mogla čuti bio je dug i glasan jecaj. Neurolog nam je zatim rekao još loših vesti: dodatne anomalije mozga. Moja devojčica vrlo verovatno nikad neće moći da hoda, govori, guta ili sama podigne glavu. Nisam želela da dopustim da moja devojčica pati u tolikoj meri. Nadala sam se čudu, ali nisam htela da pati. Pobačaj je bio opcija koja bi zadovoljila vredosti moje porodice i potrebe moje ćerke - to je bila opcija s kojom ćemo nastaviti da živimo. Vreme koje smo proveli u Koloradu bilo je predivno i tužno u isto vreme. Ljudi koji su brinuli o meni bili su dragi, profesionalni, saosećajni i osećala sam se sigurnom.
Prošlo je pet godina otkako sam izgubila svoju devojčicu, Laurel. Otkako sam joj dala da ode u miru. Svaki dan sa sobom nosim sećanje na nju, na njeno telo koje mi je bilo toliko teško u krilu… Sećanja na nju kako živi, vrti se i okreće u meni. Sećanje i razumevanje činjenice da bih učinila apsolutno sve, bez obzira koliko opasno bilo, kako bih svoju devojčicu poštedela nesnosnih patnji.
Pre nego što sam se našla u ovoj poziciji, nisam shvatala kolika je i kakva zapravo potreba za pobačajem u trećem tromesečju. U svoj svojoj naivnosti nisam shvatala koliko ekstremne situacije zahtevaju ekstremne mere. Dobri ljudi u teškim vremenima moraju donositi teške odluke. A vladine mere, poput zabrane pobačaja, takve situacije čine još komplikovanijim i teraju porodice do krajnjih ekstrema.
Moj izbor je bio težak i bolan. Bilo je užasno, ali ni jednom nisam požalila, zato što sam slušala svoje srce i učinila ono što je najbolje za moju ćerku. Neverovatno je teško izabrati između mira i života - ali je važno da jedino porodica donosi najbolje odluke za sebe i decu".
Kurir.rs/Elle, Foto: Profimedia
NE PROPUSTITE
