Naime, ona je prilikom skoka u bazen slomila vrat, povredila kičmenu moždinu i lekari su tvrdili da nikada više neće moći da hoda.
Džeki to nije želela da prihvati već se hrabro borila. Već nakon 6 meseci uz pomoć intenzivne fizikalne terapije, ona je napravila svoje prve korake. Narednih 8 godina provela je u kolicima.
Četiri meseca pre venčanja, sada dvadesetpetogodišnja Džeki zainatila se i obećala je sebi da će hodati do oltara i otplesati prvi ples sa svojim budućim suprugom. Kako se bližio dan venčanja, bila je sve nervoznija.
"Mislila sam da ću povratiti", iskrena je Džeki.
Do ulaza u crkvu došla je kolicima. Kada je ustala iz kolica i uz pomoć mame i dede prošetala do oltara, svi su zaplakali, uključujući i mladoženju.
"Ovaj trenutak je za mene sve. Moj deda je igrao ulogu oca u mom životu još od moje treće godine. Pogledam u njega i pomislim da je supermen. Bio je veoma vredan čovek i mogao je popraviti apsolutno sve što treba. Kada je imao svoje udarce, promenio se i fizički i metalno. Bilo je teško gledati ga kako se bori sa novim "invaliditetom". Sve što želi da uradi je da pomogne mojoj baki kao nekada. Znam da je ovo trenutak u kom se osetio koristan i ponovo potreban", napisala je mlada.
Iako je on znao za njen plan, bio je ponosan na svoju hrabru ženicu. Ali, Džeki se nije predavala. Sa suprugom je otplesala svoj prvi ples.
Ni nakon toga nije sela. Celu svadbu je igrala ili pričala s gostima… Ako se ne računa vreme koje sprovela za stolom dok je jela, Džeki je te večeri provela četiri sata na nogama.
Danas, tri meseca nakon svadbe, Džeki hoda sve više. Ipak se prevenstveno oslanja na kolica jer se tako oseća sigurnije.
"Sada je to više mentalni izazov za mene", kazala je ona.
