Odluku o odlasku donosila je dugo, verovatno i predugo, a u tekstu koji je napisala za Huffington Post objasnila je kako se osećala, šta je radila te kako joj život danas izgleda. Ovo je njena priča s kojom su se poistovetili i u kojoj su se prepoznali i žene i muškarci širom sveta.
"Uhvatila sam samu da guglam: ‘Da li treba da ostanem u braku zbog dece?’ Molila sam Boga da mi kaže šta moram da učinim.
Danima sam plakala dok sam hodala po svojoj savršenoj kući. Šest godina bračnog savetovanja, tri prekrasna dečka, bez nasilja, bez prevara, bez kockanja, a ja sam umirala iznutra, svaki dan.
Nikad nisam bila svesna koliko čovek može biti usamljen u braku, ležeći kraj partnera, bez dodira, svako na svom mobilnom, poput brodova koji se mimoilaze. On je sjajn muškarac i brižan otac. Koliko sam samo želela ponovo da se probudi strast.
Međutim, imali smo malu decu i njih bi razvod uništio. Zato sam ostajala. Odlučila sam ostati svaki put iznova. I svaki dan bi deo mene umro.
Dve najbolje prijateljice su mi jednom prilikom rekle: ‘U tebi više nema života.’ I to mi je bilo potrebno. Pokušavala sam da ostanem zbog dece, zbog njega, a u tom procesu sam izgubila sebe. Uprkos savetima prijatelja i porodice ostavila sam svoj savršeni život i odabrala sebe.
Iz svega toga nastao je prekrasan nered. Više nije bilo tajni, više nije bilo razgovora u rukavicama, više nije bilo savršenih objava na Fejsbuku. Razvod je bio mučan i zajednički život u periodu dok smo prodavali kuću stavljao je na test svaki centimetar mog bića. Međutim, da bi iskopala iz toga stanja, morala sam sve to da podnesme. I podnela sam.
Moji sinovi napreduju i život im možda ne izgleda onako kako smo planirali i kako sam sanjala, ali imaju majku koja ponovno živi. Davno su mi rekli da u svakoj situaciji moram naći nešto pozitivno, da u svemu moram tražiti sitna zadovoljstva, da ću se tako spasiti. I pronašla sam pozitivne strane…
Kad sklonite novac, starateljstvo, dogovaranje rasporeda, birokratiju i reči izgovorene u ljutnji, ostaćete samo vi, onakvi kakvi stvarno jeste.
Da ste mi u tim osetljivim i emotivno burnim mesecima prislonili pištolj na glavu, i dalje bih znala šta treba da uradim. Kad se pogledam u ogledalo, uvek znam istinu. Možemo je sakriti fotografijom ili zamaskirati u romantičnom statusu, ali ogledalo nikad ne laže i ako živimo iskreno, greške i neredi koji nam se događaju samo su putokazi za bolji život.
I nakon što sam donela odluku, a onda sledeću i onu iza, čula sam ono što je trebalo da čujem od svoje omiljene autorike Šerlil Strajd:
Idite iako ga volite.
Idite iako je nežan, veran i drag.
Idite iako vam je najbolji prijatelj i vi ste njegov.
Idite iako ne možete zamisliti život bez njega.
Idite iako vas obožava i vaš odlazak bi ga mogao slomiti.
Idite iako će vam prijatelji biti razočarani, iznenađeni ili ljuti.
Idite iako ste nekad davno rekli da ćete ostati zauvek.
Idite iako se bojite da budete sami.
Idite iako ste sigurni da vas niko nikad više neće voleti kao on.
Idite iako nemate gde da odete.
Idite iako ni sami tačno ne znate zašto ne možete da ostanete.
Idite jer to želite.
Jer želeti da odete je dovoljno."
