Njena ćerka Rija joj je, kaže, spasla život, a danas vežbaju zajedno.
U jednom trenu bila je najbrža Hrvatica, maštala o uspešnom povratku u atletiku posle porođaja i mogućem nastupu na Olimpijskim igrama, a u sledećem se našla u bespoštednoj borbi za goli život.
Otprilike bi se tako mogao sažeti taj jesenji dan 2011. godine koji je naglavačke preokrenuo život bivše hrvatske rekorderke na 100 metara, tada 26-godišnje Maje Fijačko (Golub).
Pet godina kasnije zlokobni Hodgkinov limfom je nokautiran, remisija kompletna, a zbog svega što je prošla Maja je odlučila da pomogne ljudima oko sebe sa onim što najbolje poznaje - sport i vežbanje.
Saveti oko ishrane"Želim da motivišem ljude i pokažem im da se sve može kad se jako želi i da zdravim načinom života čovek može puno toga na sebi napraviti. Od spoljašnjeg izgleda do unutrašnjeg zadovoljstva", rekla je svojevremeno najbrža Hrvatica.
"Čovek je svemoguće biće, to sam i te kako dobro naučila u svojoj borbi", kaže Maja.
"Sve se može vežbati u kući. Namera mi je i da ljudi gledajući moj kanal nauče pravilno da izvode vežbe i izbegnu plaćanje trenera ili teretane. Zbog toga svaki pokret posebno objašnjavam. Svesna sam da većina "običnih smrtnika" nije u nekoj ekstra finansijskoj situaciji.
"Najviše se raspituju za guzu, bedra, trbušnjake, "uništavanje" celulita, a moj osnovni pristup je da nema izgovora", naglašava Maja.
Veliki broj vežbi izvodi s petogodišnjom ćerkicom. Ponekad zajedno vežbaju, ali češće to izgleda kao da se igraju. Malena Ria, iako tada još nerođena ćerkica, prva je osoba koja joj je spasla život.
Hodgkinov limfom dijagnostifivan je u 28. nedelji trudnoće. Tri nedelje kasnije usledeo je hitan porođaj carskim rezom, 4 ciklusa hemoterapije, 29 zračenja ...
"Borba prsa o prsa s "gadom", kako sam ga zvala. Prva stvar koja me je slomila je to što nisam smela da je dojim i što nisam mogla da joj se posvetim prvu godinu jer sam se borila za život, a druga to što sam ostala bez kose", priseća se Maja perioda ozbiljnih problema, ali i onih na koje se iz današnje perspektive samo nasmeje.
"Sećam se da sam se za svaku hemoterapiju sređivala kao da idem napolje. Šminka, puder, karmin, perika ... a šest sati kasnije iz bolnice sam izlazila kao da me poplava izbacila. Morala sam da pronađem nešto što me raduje", napomenula je Maja.
Pobedila "gada"
Bio je to samo deo njene životne borbe, danas uspešnog trenera.
"Pogledala sam se u ogledalo i zaključila da se moram prihvatiti posla kao u atletici, bez kukanja. Postavila sam sam 4 cilja. Ozdravljenje, sklanjanje od negativnih ljudi i onih koji me sažaljevaju, povratak sportu kad pobedim "gada", dodaje Maja.
"Poslednji cilj mi je bio najizazovniji, pobeda na prvom takmičenju nakon ozdravljenja uz uslov da 100 metara pretrčim ispod 12 sekundi", otkriva.
Ostvarila je, kaže, sve što je zacrtala, a najvažnije je bilo što je prihvatila stav "kako zračiš, tako privlačiš".
"Odustajanje je nešto najgore što čovek može sebi napraviti. Borite se kao lavovi prsa o prsa sa svim problemima i nedaćama. Grizite ih, kidajte ih, ne dajte da oni vas savladaju jer kad skuže da vas mogu, onda ste naj...", poručuje Maja.
Jutarna
