Moj sin je napunio tri godine. Bio mu je rođendan. Bila je 2001. godina. Tada sam se okrenula, izašla na vrata i ostavila dva sina i muža...
Muž i ja smo godinama zajedno. Više nego što možete da zamislite. Od naše 17. godine. A cela ova priča je počela kada sam dobila ponudu za posao u Japanu. Trebalo je da radim priče sa ljudima koji su preživeli atomski napad. Išlo mi se... Muž me je podržavao.
I otišla sam.
Održavali smo kontakt preko Interneta. Što je vreme više prolazilo, ja sam sve više i više bila samostalna. Shvatila sam da mi baš takav život odgovara. Posle dva meseca, muž i ja smo počeli da preispitujemo naša osećanja. Shvatili smo da nam se brak raspao. Poslao je decu kod mene, ali ja jednostavno... nisam mogla.
Bili su srećni što su kod mene u Japanu, ali ja nisam bila. Nisam mogla sve da uskladim i tada sam shvatila da ja zapravo nikada nisam ni htela da budem majka.
Vratila sam ih ocu.
Vratila sam se iz Japana. Živim nekoliko ulica od moje bivše porodice. Deca dolaze kada žele. Tu sam za njih. A ako me pitate da li mi je žao. Nije.
