Kad je rekla da joj se sviđa moja pernica sa Štrumpfetom znala sam da ćemo biti najbolje prijateljice do kraja života.
Zajedno smo prošle dramu oko prve menstruacije i priznale si da nemamo poima što je tampon i kako se koristi. Ona je bila prva osoba kojoj sam rekla da me poljubio Ivan iz 7. razreda, ali da sam ga dan kasnije videla s "onom“ Martinom koja se družila samo sa dečacima.
Ona je bila sa mnom kada sam popila prvo pivo, ostala napolju posle ponoći i rekla roditeljima da želim upisati novinarstvo iako su me silili da završim pravo, jer advokati imaju bolje plate. Bile smo si međusobna podrška u najvažnijim trenucima i neizbežno rame za plakanje.
Od 15. godine Iva je pričala o svom venčanju iz snova. Iako nije još poznavala čoveka svog života znala je da mu želi reći DA pred bar trista članova porodice, prijatelja i poznanika. Želela je veliko venčanje, čipkastu venčanicu sa dugim šlepom i venčane bukete sa pepeljasto-ružičastim ružama, koje su njeno omiljeno cveće.
Morala sam joj obećati da ću biti njena venčana kuma, jer nije željela da iko drugi stoji uz nju tog važnog dana. Kao da sam to uopšte morala obećavati. Bila sam spremna dati bubreg za nju.
U međuvremenu se dogodio život.
Iva je upisala Ekonomski faks i na njemu upoznala zgodnog dečka. Naše kafice i trač partije su se počele proređivati. Razumela sam da joj treba vreme da uživa sa novom ljubavi čak i kada je na Fejsbuku objavljivala fotografije izlazaka sa njegovim prijateljima na koje me nije zvala.
Da se verila saznala sam preko Instagrama, kada je objavila fotografiju prstena na svom profilu. Odmah sam je nazvala i čestitala je, ne razmišljajući da je odlučila da me obavesti o ovom važnom trenutku na najhladniji mogući način. Brzo je prekinula poziv jer je rekla da mora sve da planira i obećala da ćemo se čuti uskoro.
Otada je prošlo skoro četiri meseca.
Danas mi je stigla pozivnica na mejl sa opaskom.
"Izvini, mala. Na svadbu dolazi 500 ljudi i ponestalo mi je papirnih pozivnica. Znam da ćeš razumeti. Vidimo se na venčanju. Poljubac."
Od zajedničke poznanice saznala sam da će joj venčana kuma biti rođaka Antonija koja živi u Kanadi. Mislim da je zaboravila na mene i naše obećanje. Znam da nemam finansijsku stabilnost kao Antonijin bogati suprug i da joj za svadbeni poklon ne mogu darovati novi automobil. Ali pitam se, je li zaista sve u novcu? Nije li važnije da na dan venčanja pokraj tebe stoji osoba koja te voli i poznaje, a ne neko koga si video tri puta u životu?
Danas sam napokon otvorila oči. Iva me povredila. Iva je postala sebična osoba. Ne prepoznajem više svoju najbolju prijateljicu od prvog osnovne. Kada je sve pošlo tako pogrešno, pitam se. I ima li uopšte smisla ići na njenu svadbu? Možda joj pošaljem novac poštom, to joj je izgleda ionako najvažnije.
zadovoljna.hr
