Sira London, novinarka časopisa "Elite Daily", otvoreno je opisala kroz kakav pakao je prošla nakon što je donela odluku koja joj je promenila život – odluku da abortira.
"Iako nikada nisam mislila da ću i sama počiniti abortus, podržavala sam žene koje su se odlučile na taj potez.
Nikada nisam o tome preterano razmišljala sve do trenutka kad sam ostala u drugom stanju.
Nisam bila u ozbiljnoj vezi. Ipak, priznala sam mu da sam trudna i on je reagovao baš onako kako sam očekivala – otišao je. Bila sam sama i potpuno izgubljena. Sva moja dotadašnja uverenja su nestala.
Težina odgovornosti, bola i tuge, koje bi trebalo da podele dvoje ljudi, pala je isključivo na mene. To me razbilo u milion komadića."
Vreme do odlaska u kliniku
"Niko ne govori o periodu nakon što zakažeš abortus. O tome kako izgledaju dani između trenutka kada saznaš da si trudna i stvarno odeš u kliniku.
Tada znaš na šta se spremaš, ali preispituješ sebe. Trudiš se da normalno funkcionišeš, ideš na predavanja, posao, viđaš prijatelje… A onda shvatiš da sat vremena sediš u kolima jer jedino tamo možeš da budeš sama sa svojim mislima. Stalno se pitaš da li činiš pravu stvar. To je igra čekanja koju niko ne želi da igra.
Moja prva poseta klinici je promenila sve. U trenutku kada su mi odredili termin, počela sam da osećam da je ono što se razvija u meni, živo. Osetila sam povezanost sa onim što raste u meni. Nešto mi je govorilo da je devojčica. I trebalo je da bude rođena u novogodišnjoj noći 31. decembra.
Nakon što sam dogovorila termin, sela sam u kola, zatvorila oči i stavila ruku na stomak. Na radiju je svirala pesma i to je postala naša pesma. Nazvala sam je 'tamnooka' po pesmi koja je u tom trenutku svirala. Od tog trenutka nisam mogla da prestanem da razmišljam o tome kako bi bilo držati je u naručju, pevati pesmice, čitati priče za laku noć…
Nazvala sam oca svog deteta i rekla mu da je termin dogovoren. Njegov uzdah olakšanja potpuno mi je slomio srce. Očajnički sam želela da me odgovori, ali on to nije učinio.
U to vreme sam imala i jako malu platu, pa me je plašila pomisao podizanja deteta u siromaštvu. Ni u jednom trenutku nije se dovodilo u pitanje da li bih volela svoje nerođeno dete. Da sam mogla, poklonila bih joj svet, ali imala sam samo ljubav. Nažalost, u svetu u kom živimo, ljubav nije dovoljna."
Dan "D"
"Jasno se sećam tog jutra. Nadala sam se da će me dočekati poruka oca mog deteta kako će ipak poći sa mnom, ali to se nije dogodilo. Stigao je samo SMS 'budi jaka'. Sedela sam na podu kupatila i plakala.
Plakala sam zbog svog deteta, zbog onoga što sam se spremala da učinim i zato što mi se ceo svet raspao. Znala sam da nakon ovog dana, moj život više nikad neće biti isti.
U takvim trenucima si kao robot. Sedneš u auto i voziš. Ne razmišljaš. A onda uđeš u salu, sedneš na krevet i radiš ono što ti govore. Legneš na taj krevet i više nisi ti.
I samo tako – gotovo. Zapravo, nikada nije zaista gotovo. Danima posle toga živiš, ali si iznutra mrtva. Hodaš kao senka. Nije bitno da li si rekla svima ili to samo ti znaš. Nemir je stalno prisutan i osećaš se kao da nigde ne pripadaš. I ne dozvoljavaš sebi pravo na tugu. Nemaš pravo. Napravila si izbor.
Nedostaje ti neko koga nikada nisi imala prilike da upoznaš. 'Fleš' će iskakati u najnezgodnijim trenucima.
Osećaš se kao deo statistike. Na Guglu čitaš ispovesti žena koje su bile u istoj situaciji. Jesu li donele ispravnu odluku? Hoće li se kajati čitavog života?
Od mog pobačaja je prošlo već neko vreme, ali rana je i dalje sveža. Boli kada ti prijateljice pričaju o trudnoći jer se setiš suza na onom parkingu.
Za nas koje nikada nismo bile potpuno sigurne da želimo abortus, to dete će uvek biti tu negde. I ostaje mi nada da ću nekada ipak moći da zaboravim."
(zenskikutak)
