Govorite li sami sa sobom to nije znak ludila, nego zdravog razuma, tvrde britanski stručnjaci s područja psihologije.
Evo kako to objašnjavaju:
Ujutro se probudite i nedostaje vam potrebna motivacija za rad. Naglas ste rekli: "Ajde. Ustani i kreni na posao?"
To nije neobično, posebno ako ste suočeni sa situacijom koja vas čini nervoznima. Naravno, uvek treba proveriti da vas ne sluša neko sa strane jer i jako bolesni ljudi imaju ovu naviku. Realnost je da većina ljudi ima unutrašnji glas, onaj koji vas vodi, podstiče, ruga vam se ili pohvaljuje. Ovaj glas ostaje u našim glavama gotovo svo vreme, ali s vremena na vreme, ponekad i da toga niste svesni, otvorili ste usta i misli izrekli naglas.
Postoji nekoliko naučnih objašnjenja zašto do toga dolazi? U knjizi "My Stroke of Insight", Džil Bolt Tejlor tvrdi da to što se obraćate sami sebi naglas nije prvi znak ludila, nego način da svesnom mozgu date jasne naredbe. Mozak tako postaje više fokusiran.
"To je snažan instrument",objasnila je. Tako snažan da ga automatski koristimo još kao deca. Socijalni psiholog Geri Vuds kaže da na sebe usmeren govor kod dece čini bitan deo razvoja, posebno u ranom detinjstvu.
"Deca instinktivno govore sebi, to je način kako oni uče", kaže psiholog. Međutim, brzo nas nauče da je ovaj govor društveno neprihvatljiv, stoga ućutimo.
Doktor Vuds koji priznaje da i on priča sam sa sobom, smatra da je ćutati greška:
"Pronaći vokalizaciju svojih misli može biti vrlo produktivno. To ne samo da može pomoći da se usredsredite i kristalizujete misli, nego može pružiti emocionalno i psihološko olakšanje."
(magazin.net)
