Voji Brajoviću uručena nagrada u Somboru: „Važno je dobiti Ernesta, a poezija uvek opominje na sva vremena”
Dodajte Kurir u vaš Google izborProslavljeni srpski glumac Vojislav Voja Brajović dobitnik je ovogodišnje nagrade„Ernest”, koja mu je svečano uručena na filmskom festivalu u Somboru. Priznanje koje nosi ime Ernesta Bošnjaka, pionira kinematografije na ovim prostorima, Brajović je primio uz emotivan, duhovit, ali i snažno opominjući govor koji je krunisan do sada neobjavljenom pesmom Desanke Maksimović.
Primajući nagradu, Vojislav Brajović zahvalio je organizatorima i poručio da je priznanje doživeo kao veliku čast.
„Hvala što ste me obradovali. Važno je dobiti Ernesta. Čuvajte ovaj mladi festival. Sombor je grad koji je svojim umetnicima i filmskim nasleđem zaslužio ovakav festival i siguran sam da će on prerasti u manifestaciju od velikog značaja za filmske stvaraoce“, rekao je Brajović.
Zahvalivši se publici na srdačnom dočeku, velikan našeg glumišta je u svom stilu, uz blagi humor, napravio paralelu sa najpoznatijom svetskom filmskom nagradom:
„Smislio sam nešto što ide uz Ernesta, a to je: važno je dobiti Ernesta. Kad imaš Oskara, valjda je važno zvati se Ernest. Važno je dobiti Ernesta!”
Brajović je iskoristio priliku da apeluje na očuvanje ovog mladog somborskog festivala, ističući da je Sombor grad izuzetnih umetničkih dometa u slikarstvu, pozorištu, a zahvaljujući Bošnjaku – i u filmu. Izrazio je nadu da će festival s vremenom prerasti u manifestaciju od prvorazrednog značaja za sve filmske stvaraoce.
Anegdote sa početka karijere: Kako je otvorena scena „Bojan Stupica”
Osvrnuvši se na svoju bogatu karijeru, glumac je podelio nekoliko dragocenih sećanja sa beogradskih scena. Otkrio je publici simpatičnu „podvalu” sa otvaranja teatra „Bojan Stupica”. Iako je prvu repliku trebalo da izgovori njegov tadašnji kolega Slobodan Đurić, mladi Brajović je samoinicijativno, mimo teksta i režije, izleteo na scenu i rekao: „Zvali ste me, gospodine.” Time je ubeležio sebe kao glumca koji je izgovorio prvu rečenicu na ovoj kultnoj sceni, naslanjajući se na tradiciju Branka Pleše koji je otvorio Jugoslovensko dramsko pozorište.
Prisetio se i predstave „Sokratova smrt” u kojoj je kao devetnaestogodišnjak igrao pored velikog Ljube Tadića. Tadić je tada kao „stari Sokrat” imao tek 39 godina. Praveći paralelu sa današnjim vremenom, Brajović je primetio da se „mladost produžila”, te da se danas glumci u pedesetim godinama, poput Dragana Mićanovića ili Vojina Ćetkovića, i dalje percipiraju kao mladi.
Neobjavljena pesma Desanke Maksimović kao ogledalo društva
Kao poseban poklon somborskoj publici, Brajović je odlučio da umesto uobičajene poezije koju inače govori, pročita jednu do sada neobjavljenu pesmu Desanke Maksimović. Pesma pod nazivom „U ropstvu”, napisana 1943. godine, ostavila je snažan utisak na prisutne stihovima koji bolno rezonuju i danas:
„Nekada smo znali jasno od najnepismenijeg seljaka pa do gospode i dece njine šta je rodoljubivo i časno... Postali smo zemlja robova i potkazivača i stokatnih zelenaša. Pune su nam ulice sada poštovanih zlikovaca, a zatvori nevinih robijaša. Na leđima kao da grbu nosim od bola i stida...”
Govor koji je izazvao muk, a zatim i gromoglasan aplauz, Brajović je zaključio snažnom porukom o univerzalnosti i bezvremenosti velike umetnosti:
„Da li je ona mislila na današnji dan? Ali, kao što svi veliki pesnici, od Šekspira do danas, do Ljube Simovića, pišu – oni pišu poeziju za sva vremena. Hvala vam.”
Bonus video: Boja Brajović recituje Desanku Maksimović