Olivera Katarina je bila žena kojoj se divila cela Jugoslavija: Osvojila Kan i Pariz, a život su joj obeležile velike tragedije
Dodajte Kurir u vaš Google izborOlivera Katarina rođena je kao Olivera Petrović 5. marta 1940. godine u Beogradu. Detinjstvo je provela između Beograda, Dobanovaca i Valjeva, a još kao devojčica pokazivala je veliko interesovanje za umetnost. Pohađala je časove klavira i baleta, dok je deo mladosti provela u Parizu, gde je usavršavala francuski jezik.
Najpre je upisala Pravni fakultet, ali je ubrzo shvatila da je njen pravi poziv gluma. Po povratku iz Pariza postala je student Akademije za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu, u generaciji u kojoj su bili Milena Dravić i Petar Kralj. Prvi veliki uspeh ostvarila je na pozorišnoj sceni, ulogom Koštane u istoimenoj predstavi Narodnog pozorišta.
Pogledajte u galeriji kako je izgledala u mladosti:
Filmsku karijeru započela je 1964. godine ulogama u ostvarenjima „Dobra kob“ i „Put oko sveta“. Usledili su filmovi „Roj“, „San“ i „Ponedeljak ili utorak“, ali joj je pravu slavu donela uloga kafanske pevačice Lenče u filmu „Skupljači perja“ Aleksandra Saše Petrovića iz 1967. godine.
Film je osvojio Veliku nagradu žirija na festivalu u Kanu, a Olivera Katarina postala je jedno od najprepoznatljivijih lica jugoslovenske kinematografije. Njeno izvođenje pesme „Đelem, đelem“ ostalo je jedan od najupečatljivijih trenutaka filma i zaštitni znak njene karijere.
Nakon uspeha „Skupljača perja“ otvorila su joj se vrata evropske kinematografije. Glumila je u domaćim i stranim ostvarenjima, među kojima su „Planina gneva“, „Uzrok smrti ne pominjati“, „Gospođa doktor“, „Znak đavola“, „Goja“ i „Derviš i smrt“. U filmu „Goja“ tumačila je vojvotkinju od Albe, dok je u „Dervišu i smrti“ igrala Kadinicu.
Istovremeno sa glumačkom, gradila je i izuzetno uspešnu muzičku karijeru. Pevala je izvorne narodne i romske pesme, šansone i zabavnu muziku, i to na više jezika. Nastupala je širom Evrope, Azije i Amerike, a u čuvenoj pariskoj Olimpiji održala je 72 uzastopna koncerta. Njena pojava, glas i način interpretacije doneli su joj status jedne od najvećih umetničkih zvezda bivše Jugoslavije.
Olivera Katarina bila je u braku sa književnikom i pozorišnim kritičarem Vukom Vučom, a potom sa Miladinom Šakićem, tadašnjim potpredsednikom Skupštine grada Beograda. Sa Miladinom je dobila sina Maneta, ali je samo sedam meseci nakon njegovog rođenja ostala udovica. Suprug joj je poginuo u saobraćajnoj nesreći, posle čega je sama nastavila da odgaja dete i radi kako bi im obezbedila život.
Tokom osamdesetih godina gotovo se potpuno povukla iz javnosti, iako je iza sebe već imala međunarodnu karijeru o kakvoj su mnogi mogli samo da sanjaju. Na filmsko platno vratila se 2008. godine ulogom Velike Boginje u ostvarenju „Čarlston za Ognjenku“, dok je povratak pred publiku obeležila i velikim koncertima u beogradskom Sava centru.
Pored glume i muzike, bavila se i pisanjem. Objavila je zbirku pesama „Beli badnjaci“, dok je u autobiografiji „Aristokratsko stopalo“ otvoreno pisala o odrastanju, karijeri, ljubavima, porodičnim tragedijama i teškim godinama koje su usledile nakon najvećih uspeha.
Za izuzetan doprinos domaćoj i evropskoj kinematografiji dobila je Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke. Olivera Katarina i danas važi za jednu od najznačajnijih umetnica sa ovih prostora – ženu koja je podjednako snažno osvajala filmsko platno, pozorišnu scenu i koncertne dvorane širom sveta.
Video: Olivera Katarina o Severini