"NISMO ZNALI DA LI JE TATA ŽIV, A MAMA GA JE PREPOZNALA NA TELEVIZIJI" Gosti Usijanja o "Oluji", egzodusu Srba i stravičnim svedočenjima
Dodajte Kurir u vaš Google izborNavršava se 31 godina od vojno-policijske akcije "Oluja", tokom koje je iz Republike Srpske Krajine proterano više od 200.000 Srba, dok je gotovo 2.000 ljudi ubijeno ili nestalo. O istorijskom kontekstu, političkim okolnostima koje su prethodile akciji, ali i ličnim sudbinama ljudi koji su preživeli egzodus govorili su istoričari Nebojša Damjanović i Miloje Pršić, analitičar Drago Bosnić, koji je kao dete prošao kroz izbegličku kolonu, kao i analitičarka Milana Vuković, u emisiji "Usijanje" kod Silvije Slamnig.
"Jugoslavija se raspadala, a Srbi su ostali sami"
Istoričar Nebojša Damjanović ocenio je da se "Oluja" ne može posmatrati izdvojeno od političkih promena krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, kada je došlo do raspada komunističkog sistema i same Jugoslavije.
- Osnova svega je bila velika promena krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina u Evropi - propast komunizma i sovjetske imperije. Pokazalo se da je Jugoslavija počivala na slabim temeljima. Savez komunista, koji je predstavljao vezivno tkivo države, raspao se na svom poslednjem kongresu, a pokazalo se da su praktično samo Srbi želeli da očuvaju Jugoslaviju. JNA je bila spremana da brani Jugoslaviju i socijalizam, a odjednom više nije bilo ni jednog ni drugog. Sve je izašlo iz tog opšteg raspada i država više nije imala snage da funkcioniše. Bez razumevanja tih okolnosti ne može se razumeti ni ono što se dogodilo Srbima u Hrvatskoj - rekao je Damjanović.
Istoričar Miloje Pršić smatra da događaji iz 1995. godine imaju mnogo dublje istorijske korene.
- Moja priča treba da otvori oči našem narodu. Mnogo toga se ne zna ili se prećutkuje. Sve što se dogodilo 1991. i 1995. godine ima svoju duboku predistoriju. Još od formiranja Banovine Hrvatske, preko Drugog svetskog rata, pa do ustavnih promena u Jugoslaviji, vidi se kontinuitet političkih procesa. Jugoslavija nije mogla da se odbrani, branili su je uglavnom Srbi. Već 6. aprila Slovenija proglašava nezavisnost, četiri dana kasnije proglašena je Nezavisna Država Hrvatska, a država ulazi u potpuni haos. Posle rata menjani su ustavi, menjan je sistem, a da biste razumeli 1991. i 1995. godinu, morate razumeti sve ono što im je prethodilo decenijama ranije. Naša istorijska nauka je, po mom mišljenju, mnogo toga zapostavila i zato je važno da narod razume širi istorijski kontekst svih tih događaja. Od 1942. godine rat se praktično vodi na teritoriji NDH. Posle rata donet je novi ustav, a zatim su usledile brojne ustavne promene koje su menjale državno uređenje. Kada se sve to posmatra u kontinuitetu, jasno je da događaji iz devedesetih nisu nastali preko noći. Zato smatram da je važno da se o svemu govori hronološki i na osnovu istorijskih činjenica, kako bi ljudi mogli da razumeju uzroke onoga što se dogodilo - naveo je Pršić.
"Video sam mrtve ljude na putu, kamion je izbegavao tela"
Analitičar Drago Bosnić, koji je kao dete preživeo "Oluju", rekao je da su slike iz avgusta 1995. ostale zauvek urezane u njegovo sećanje.
- Ja sam živeo u Polači kod Knina. Moja porodica je tamo živela vekovima, bili smo starosedeoci. To je bio srpski kraj u kojem smo živeli zajedno sa manjim brojem Hrvata. Sećam se mrtvih ljudi koji su ležali pored puta i kamiona koji je morao da ide levo-desno kako ne bi gazio tela srpskih civila. Sećam se kolone, straha i haosa. Ne smemo zaboraviti ni ulogu Amerike i NATO-a, niti činjenicu da su postojali planovi koji su, prema brojnim dokumentima i transkriptima, imali za cilj da Srbi nestanu sa tih prostora. To nije bio samo vojni cilj, već proterivanje jednog naroda sa njegovih vekovnih ognjišta - istakao je Bosnić.
Govoreći o atmosferi koja je vladala tokom rata, Bosnić je dodao:
- Hrvati su tada stvarali sliku da Srbi treba da nestanu. Da li proterivanjem ili fizičkim uništenjem, cilj je bio isti. Srbi nisu mogli da budu agresori na svojim vekovnim ognjištima. To su bila naša sela, naši gradovi, naši životi. U jednom trenutku postali smo nepodobni samo zato što smo Srbi. To je ono što boli i što ne može da se zaboravi - rekao je Bosnić.
"Mama i ja smo pobegle sa jednom torbom, a za oca mesecima nismo znale da li je živ"
Analitičarka Milana Vuković govorila je o ličnoj porodičnoj tragediji i periodu izbeglištva koji je obeležio njeno detinjstvo.
- Svako od nas ima svoju priču, ali je suština svih priča ista. To je osećaj beznađa i straha kada u jednom danu ostavite čitav svoj život i krenete u nepoznato, ne znajući da li ćete uopšte stići do odredišta. Hiljade naših ljudi nije uspelo. Kada danas pogledamo snimke granatiranja izbegličkih kolona, jasno se vidi da cilj nije bio samo proterivanje, već ubijanje ljudi i nestanak Srba iz Krajine. Ja sam rođena u Republici Srpskoj Krajini, poreklom sam iz Zapadne Slavonije. Mama i ja smo naš dom napustile sa jednom torbom. Bila sam dete, nosila me je u naručju, a moj otac je ostao na ratištu. Zarobljen je 5. avgusta kod Ličkog Petrovog Sela i odveden u logor u Bihaću, gde je proveo više od tri meseca. Mi nismo znali da li je živ, nije bilo telefona, nije bilo nikakvih informacija. To su bile nedelje i nedelje strepnje i neizvesnosti - rekla je Vuković.
Ona je ispričala da je porodica tek slučajno saznala gde joj se otac nalazi.
- Jednog dana mama je gledala emisiju "Bez komentara" i u nekoliko sekundi televizijskog priloga prepoznala je mog oca među zarobljenicima u Bihaću. Posle toga su žene drugih zarobljenih vojnika otišle na televiziju da pronađu snimak na video-kasetama kako bi potvrdile da su njihovi najbliži živi. Tek tada smo saznali gde se nalazi. To je bio jedan neverovatan splet okolnosti, ali agonija nije prestala sve dok se nije vratio kući. Takve stvari ostaju sa vama zauvek i nijedna porodica koja je prošla kroz izbeglištvo nikada ih ne može zaboraviti - zaključila je Vuković.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir.rs