"Meni su moja deca stranci, nepoznati ljudi koji mi idu na živce" Vedrana Rudan nikom nije ostala dužna, pa ni svojim najbližima
Dodajte Kurir u vaš Google izborSmrt Vedrane Rudan ponovo je otvorila njene kolumne nastale tokom borbe sa rakom, u kojima je o bolesti, porodici i sopstvenom kraju pisala bez ulepšavanja. Hrvatska književnica i kolumnistkinja preminula je danas, a vest o njenom odlasku potvrđena je i na njenom zvaničnom profilu.
Jedan od tekstova koji sada dobija potpuno drugačiju težinu jeste kolumna u kojoj je Rudan pisala o odnosu sa decom. Objavljena je u periodu kada se već lečila od raka, a njene reči izazvale su veliku pažnju upravo zato što nisu ličile na očekivanu priču majke suočene sa teškom bolešću. Umesto sentimentalnosti, pisala je o udaljavanju, razočaranju i osećaju da su ljudi koje je nekada držala u naručju s godinama postali gotovo nepoznati.
"Moji prijatelji, moji zdravi prijatelji pate jer su im deca nepodnošljiva. Hladna, bezosećajna. Žao mi je mojih prijatelja jer nisu slobodni. Meni su moja deca stranci, nepoznati ljudi koji mi idu na živce jednako onako kako i ja idem njima.
Kad su bila mala tražila su moj zagrljaj, slinom mi bojala lice, kikotom me zasmejavala. Njihove ručice, njihove nožice naborane poput onih francuskih guma, sve me to dovodilo do emocionalnog orgazma. Danas znam da su moja deca tada bila životinjice koje su morale biti ljupke da bi preživele.
Da me nisu grlili, da su pljuvali u mene, da nisu vrištali od sreće kad bih se ukazala na vratima možda bih ih dala u dobre ruke pa neka se onda te ruke je*bu s gadnim životinjicama. Želim reći, između moje dece i mene nikad nije bilo ljubavi. Sve je bio goli interes. Ona su me čupkala za kosu i žmirila od užitka jer su njušila da bez mene ne mogu, ja sam svršavala od sreće jer sam mislila da sam se sudarila sa esencijom ljubavi.
Koji zajeb. A onda… Vreme leti pa odjednom s druge strane stola vidiš strance koji su k tebi svratili na nedeljni ručak jer misle da moraju biti pristojni. Tvoj muž i ti pokušavate nakon ručka, dok se kava puši, započeti razgovor na bilo koju temu. Pa izgovarate rečenice.
Pogledajte u galeriji jedino gostovanje Vedrane Rudan od kad se razbolela:
Gosti ih ne čuju. Ni sin ni kći ni unuk. Ti ljudi ne govore, oni šalju poruke onima koji su im bitni. Kad popiju kafu izaći će iz mog života s cerekom na ustima i ledom u očima.
Otkako imam rak tako mi malo ljudi treba, oni najbliži najmanje. Volim samo muža. On se nije promenio. Žalim što sam rodila, mislila sam da ću roditi večnu ljubav. U nekim godinama nikome od nas pamet nije jača strana. Biologija nas je*e.
Meni treba neko čije oči nisu ledene, čije ruke nisu hladne čiji glas nije pun lažne žalosti. I zato, ako mi na ovom pregledu doktor kaže da vidi “neke sene” ali da će biti sve u redu, reći ću mu da isključi tužnu trubu jer ja ni za čim ne žalim.
Nikoga nisam izgubila, nisam sama, uz mene je čovek koga volim. Njega će moje metastaze, ako ih bude bilo, zaista ugristi za srce. Za bivše lovce na moje sise pune mleka živo mi se je*e. Rak je odvezao cimu koja mi je okivala srce, neka se moja deca bore sa svojim olujama, ja odavno nisam njihov kapetan.
Telefon zvoni. Unuk. Zove nakon tri meseca. Kako si, nona? Ne dižem slušalicu. Ko te je*e, zlato nonino."
Video: Hit gostovanje Vedrane rudan kod Jovane Joksimović