PODGORIČKA PREDSTAVA: KAD SRPSKI GLUMCI GLUME POLITIČKE STRUČNJAKE! Ovako su tipovali na Mila 1997. godine. I znamo šta se desilo... (VIDEO)
Dodajte Kurir u vaš Google izborGodina je 1997. Mesec oktobar. Drugi je krug predsednickih izbora u Crnoj Gori. Momir Bulatović protiv Mila Đukanovića.
Završni skup Milo je održao u Podgorici. Te srede 15. oktobra 1997. na binu na Trgu Ivana Milutinovića popeli su se i srpski glumci Gоrica Popović, Goran Sultanović, Tanja Bošković, Voja Brajović i Ljuba Tadić. Iz Beograda su došli u Podgoricu kako bi dali podršku Đukanoviću. Bio je to verovatno prvi put na ovim prostorima da toliko javnih licnosti van politike javno podrži nekog političara.
Beogradski glumci su tog oktobarskog dana govorili o Đukanoviću predstavljajući ga kao pametnog, obrazovanog, kulturnog, evropskog čoveka koji će državu povesti među one slobodne i uređene zemlje.
Tanja Bošković posebno je istakla da Milo ide u pozorište i čita! Da li je Mila posle 1997. iko viđeo u pozorištu, evo ne znam. Ali ne znam ni otkud glumici sigurnost da su odlazak u pozorište i čitanje (nije rekla da čita knjige) garancija dobrog i odgovornog političara.
No svakako ovi glumci su iz Srbije došli da narodu objasne ko je pravi čovek za taj narod, za Crnu Goru. Naravno - važno je napomenuti da su Srbija i Crna Gora tada bile jedno. Država se zvala Savezna Republika Jugoslavija.
Reči ovih glumačkih veličina, na bini na kojoj je bila originalna crnogorska trobojka, izgovorene su sa glumačkom uverljivošću (mada je Brajović zapeo sa ijekavicom) i svakako su doprinele da građani daju poverenje Milu Đukanoviću.
Rezultat je bio sledeći:
• Milo Đukanović osvojio je 50,80% (174.745 glasova)
• Momir Bulatović 49,20% (169.257 glasova)
Razlika je bila 1,60%.
Sa samo 5.488 glasova više u kutijama, Crna Gora je sa Milom krenula na put koji će je samo devet godina kasnije odvojiti od Srbije. Toliko su “dobro” Đukanovića, političara koji čita, procenili glumci iz Beograda.
Možda su baš za tih 5.488 glasova bile presudne poruke srpskih glumaca sa podgoričkog trga, kasnije nazvanog Trg nezavisnosti. S pravom se pitam da li bi ono što su tada izgovorili ponovili i danas…
Jer mnogo toga oni govore. Kažu i da im je u nekom pozorištu loše, da im uprava nije po meri pa i dalje igraju predstave u tom istom teatru. Kažu i da im je loša država u kojoj žive, pa se presele čak u Holivud. Ali džaba, više rade u Srbiji, čak na televiziji 'jednoj' privatnoj (gle čuda, vlasnik je bio sin političara iz Republike Srpske). Neki od teške muke skoknu do Hrvatske i dušu otvore, opletu po Srbiji baš onako iz duše, ponekad na HRT-u, može i na RTL-u.
I… šta nam sve ovo govori? Pa ništa osim da oni samo rade svoj posao. Plaćeni su da uverljivo glume.
Jer kako beše ona čuvena monodrama Zijaha Sokolovića:
“Glumac… je glumac… je glumac”.
I setite se toga kad glumce vidite na bilo kojoj bini. Sve je to predstava. Ili se jednostavno setite Podgorice oktobra 1997. godine i zapitajte se šta bi bilo da su glumci s početka ovog teksta bili na onoj drugoj, Momirovoj bini…