- TRAMP STIGAO NA FLORIDU: Počinju novi pregovori o Ukrajini, stiže i Dmitrijev
- NENAD LALATOVIĆ ŠOKIRAO SRBIJU POSLE PORAZA NA MARAKANI: Evo šta je rekao trener Mladosti nakon Crvene zvezde!
- VELIKA MAGLA SPUSTILA SE NA BEOGRAD: Prst pred okom se ne vidi u prestonici, vidljivost smanjena na nekoliko metara! Potreban poseban oprez u saobraćaju
- ŠOK POSLE MEČA ZVEZDE I MLADOSTI: Vladan Milojević bez reči posle utakmice
- LUDNICA U BUNDESLIGA! Kiša golova obeležila ovaj vikend!
- Božić u najpoznatijoj vili bluda i razvrata je bio sodoma i gomora: Donji veš visio na lusteru, a zečicama je jedna stvar bila strogo zabranjena
- TRAGEDIJA NA DURMITORU: Poginuo državljanin Nemačke, povređena njegova supruga
- Čemu služi rupa na otvaraču za limenke? Evo šta joj je prava namena, nije tu slučajno i ima dve skrivene funkcije
- PROVOCIRAO NIKOLU KALINIĆA, SADA JE POPIO OTKAZ! Uprava rekla: "Dosta je bilo"!
Milo Đukanović
Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Podgorici.
Bio je premijer Crne Gore više puta (1991–1998, 2003–2006, 2008–2010, 2012–2016) i predsednik države (1998–2002 i 2018–2023).
Kao lider Demokratske partije socijalista (DPS), Đukanović je bio dominantna figura u crnogorskoj politici skoro tri decenije.
Bio je aktivan u komunističkoj omladini i jedan od vodećih ljudi socijalističke Crne Gore u periodu od 1989. do 1991. godine.
Na političkoj sceni pojavljuje se kao bliski saradnik Slobodana Miloševića, naročito tokom antibirokratske revolucije (1988–1989) i raspada SFRJ.
Kao predsednik Vlade Crne Gore tokom napada na Dubrovnik (1991-1992) snažno je podržavao blokadu i javno zastupao takvu politiku.
Godine 2000. uputio je izvinjenje Hrvatskoj zbog učešća u vojnim dejstvima protiv Dubrovnika.
U to vreme stao je uz tadašnjeg predsednika Crne Gore Momira Bulatovića u podršci Karingtonovom planu, što je rezultovalo referendumom o nezavisnosti 1992, na kojem se 96,76% izašlih glasača izjasnilo za ostanak u Jugoslaviji.
Od 1996. godine postepeno se distancirao od Miloševića i saveznih vlasti, napuštajući srpsko-crnogorski unionizam i okrećući se ideji crnogorskog etničkog nacionalizma, zasnovanog na posebnom identitetu i samostalnoj državi.
Ova promena dovela je do oštrog raskola sa Momirom Bulatovićem i podele unutar DPS-a.
Na predsedničkim izborima 1997. godine tesno je pobedio Bulatovića i preuzeo funkciju predsednika. Tokom NATO bombardovanja 1999. godine uspeo je da u dogovorima sa zapadnoevropskim državama postigne značajno smanjenje udara na teritoriju Crne Gore.
Usled sve dubljeg sukoba sa Miloševićem oko prekomernog štampanja novca, u Crnoj Gori je zamenio jugoslovenski dinar nemačkom markom.
Pred kraj svoje dugogodišnje vlasti, na kongresu partije najavio je oštriji politički kurs prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi i zalagao se za podizanje statusa nekanonske Crnogorske pravoslavne crkve, koja je devedesetih registrovana kao nevladina organizacija.
Ova politika, zajedno sa kasnijim donošenjem Zakona o slobodi veroispovesti, izazvala je masovne litije, blokade puteva i široke proteste širom Crne Gore.
