- PRIJA I RADOVIĆKA U ISTIM STAJLINZIMA! Dve Aleksandre se obukle gotovo identično za koncert, o ovome bruji estrada: Prijovićka samo na farke pukla 900 €
- DANAS OBELEŽAVAMO SVETOG NIKOLU: Kurir svim čitaocima poklanja VELIKU IKONU SVETOG NIKOLE U ZLATOTISKU SA MOLITVOM
- SA SAHRANE KRENULA NA POSAO I SURVALA SE NIZ LITICU! Komšije otkrile stravične detalje udesa kod Brusa u kom je poginula devojka (23): Uspela je da pozove mamu!
- Na Nikoljdan kolaps na granicama! Automobili u kolonama više od 90 minuta na ovom prelazu, a kamioni i po 15 sati
- Skoro polovina dece od sedam do 10 godina ide u školu gladno, lekari upozoravaju: Mozak ne dobija dovoljnu količinu hrane, posledice su ozbiljne!
- AMSS UPOZORAVA: Vidljivost može biti slabija zbog magle, a kolovoz vlažan
- PAO DOGOVOR U BRISELU! EU lideri odlučili da daju Ukrajini 90 milijardi EVRA zajma, ali bez korišćenja zamrznute ruske imovine!
- SAOBRAĆAJNA NESREĆA U RAKOVICI: Pešak (50) zadobio teške povrede
- Najmanji grad u Evropi je udaljen 6 sati od Beograda: Ima oko 30 stanovnika, a ulaz čuvaju masivna vrata stara skoro 5 vekova
Milo Đukanović - str. 3
Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Podgorici.
Bio je premijer Crne Gore više puta (1991–1998, 2003–2006, 2008–2010, 2012–2016) i predsednik države (1998–2002 i 2018–2023).
Kao lider Demokratske partije socijalista (DPS), Đukanović je bio dominantna figura u crnogorskoj politici skoro tri decenije.
Bio je aktivan u komunističkoj omladini i jedan od vodećih ljudi socijalističke Crne Gore u periodu od 1989. do 1991. godine.
Na političkoj sceni pojavljuje se kao bliski saradnik Slobodana Miloševića, naročito tokom antibirokratske revolucije (1988–1989) i raspada SFRJ.
Kao predsednik Vlade Crne Gore tokom napada na Dubrovnik (1991-1992) snažno je podržavao blokadu i javno zastupao takvu politiku.
Godine 2000. uputio je izvinjenje Hrvatskoj zbog učešća u vojnim dejstvima protiv Dubrovnika.
U to vreme stao je uz tadašnjeg predsednika Crne Gore Momira Bulatovića u podršci Karingtonovom planu, što je rezultovalo referendumom o nezavisnosti 1992, na kojem se 96,76% izašlih glasača izjasnilo za ostanak u Jugoslaviji.
Od 1996. godine postepeno se distancirao od Miloševića i saveznih vlasti, napuštajući srpsko-crnogorski unionizam i okrećući se ideji crnogorskog etničkog nacionalizma, zasnovanog na posebnom identitetu i samostalnoj državi.
Ova promena dovela je do oštrog raskola sa Momirom Bulatovićem i podele unutar DPS-a.
Na predsedničkim izborima 1997. godine tesno je pobedio Bulatovića i preuzeo funkciju predsednika. Tokom NATO bombardovanja 1999. godine uspeo je da u dogovorima sa zapadnoevropskim državama postigne značajno smanjenje udara na teritoriju Crne Gore.
Usled sve dubljeg sukoba sa Miloševićem oko prekomernog štampanja novca, u Crnoj Gori je zamenio jugoslovenski dinar nemačkom markom.
Pred kraj svoje dugogodišnje vlasti, na kongresu partije najavio je oštriji politički kurs prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi i zalagao se za podizanje statusa nekanonske Crnogorske pravoslavne crkve, koja je devedesetih registrovana kao nevladina organizacija.
Ova politika, zajedno sa kasnijim donošenjem Zakona o slobodi veroispovesti, izazvala je masovne litije, blokade puteva i široke proteste širom Crne Gore.
