Mnogi misle da je Noć veštica povezana sa satanizmom: Istina je mnogo drugačija
Dodajte Kurir u vaš Google izbor- Noć veštica potiče od keltskog Samhaina, praznika koji je obeležavao kraj žetve i prelaz u tamni deo godine, uz verovanje da se granica između svetova tada otvara.
- Današnji običaji, od kostima i bundeva do traženja slatkiša, nastali su kroz mešanje paganskih i hrišćanskih tradicija, a u Americi su postali masovni i komercijalni.
Noć veštica danas je globalni fenomen poznat po šarenim kostimima, horor filmovima i skupljanju slatkiša. Iako se u Srbiji tradicionalno ne slavi, pod uticajem popularne kulture postaje sve prisutniji kroz brojne maskirane zabave.
Mnogi ga doživljavaju tek kao moderni komercijalni praznik usmeren isključivo na zabavu. Međutim, iza rezbarenih bundeva i dečjeg smeha krije se zapravo duga i složena istorija. Njeni koreni sežu više od dve hiljade godina u prošlost i pričaju priču o drevnim ljudskim strahovima.
Keltski festival na granici svetova
Kelti, koji su živeli na područjima današnje Irske, Škotske i Engleske, slavili su veliki festival po imenu Samhain. Njihova godina bila je podeljena na svetlu i tamnu polovinu, a ovaj praznik je označavao kraj žetve i prelaz u mračniji zimski deo godine.
Ljudi su tada bili potpuno zavisni od prirode, pa je dolazak hladnoće donosio veliku neizvesnost. Prema njihovom verovanju, u noći 31. oktobra, uoči keltske Nove godine, granica između sveta živih i sveta mrtvih postajala je izuzetno propusna.
Verovalo se da se te noći duhovi preminulih nesmetano vraćaju na zemlju. Zajedno s duhovima predaka, na naš svet su mogla da zalutaju i druga, često opasna natprirodna bića. Kako bi se zaštitili ili zbunili neželjene posetioce, Kelti su palili velike vatre oko kojih se okupljala cela zajednica.
Tokom tih obreda nosili su neobične kostime, najčešće izrađene od životinjskih koža i glava. Vatra je pružala toplotu, a maskiranje je služilo kao štit od zlih sila koje bi mogle da prepoznaju žive.
Uz to, keltski sveštenici koristili su ovu noć za proricanje budućnosti, što je ljudima pružalo osećaj utehe pred dugu i oštru zimu.
Uticaj hrišćanstva i novo ime
Prema pisanju portala Quartz, dolaskom hrišćanstva na keltska područja, stari paganski običaji počeli su prirodno da se prepliću s novim religijskim praksama. U osmom veku papa Grgur III premestio je Dan svih svetih na 1. novembar.
Mnogi istoričari smatraju da je to bio svestan pokušaj da se drevna paganska tradicija lakše integriše u hrišćanstvo. Veče pre Svih svetih tako je postala poznata kao "All Hallows' Eve".
S vremenom se taj naziv u svakodnevnom govoru skratio i pretvorio u reč koju danas svi prepoznajemo.
Put preko okeana i legenda o bundevi
Sredinom 19. veka irski i škotski imigranti masovno su krenuli prema Americi bežeći od strašne gladi. Sa sobom su u novi svet doneli i svoje stare običaje koji su uključivali rezbarenje povrća. U njihovoj domovini su ljudi izrezivali strašna lica u repu ili cvekli kako bi oterali zle duhove.
Taj običaj se usko vezao za staru folklornu priču o lukavom čoveku koji je prevario đavola. Zbog svojih greha nije mogao da uđe u raj, a đavo je odbio da ga primi u pakao.
Legenda kaže da je taj čovek bio osuđen na večno lutanje po mraku. Đavo mu je dao samo jedan komad žara kako bi mu osvetlio put kroz večnu noć. On je taj žar stavio u izdubljenu repu i tako postao duša koja pluta između svetova.
Upravo se iz te mračne priče rodio pojam koji englesko govorno područje naziva "Jack-o'-lantern". Svetiljka od repe bila je uobičajen prizor u irskim domovima tokom jesenjih noći.
Kada su stigli u Ameriku, novi doseljenici su ubrzo otkrili bundeve koje su rasle na tom kontinentu. Shvatili su da su one mnogo veće, mekše i znatno lakše za obradu od tvrdih repa.
Bundeve su imale prirodnu šupljinu savršenu za postavljanje sveće, pa su brzo postale glavni izbor za izradu svetiljki. Tako je izrezbarena bundeva zamenila repu i trajno postala najprepoznatljiviji vizualni simbol Noći veštica.
Njeno toplo narandžasto svetlo danas krasi tremove kuća širom sveta.
Od molitve za mrtve do skupljanja slatkiša
Poznati običaj traženja slatkiša, koji deca danas s nestrpljenjem iščekuju, zapravo se razvio iz srednjovekovne britanske prakse. Siromašni građani išli bi od vrata do vrata moleći za posebne "dušne kolače" od svojih imućnijih suseda. Zauzvrat bi obećali da će se usrdno moliti za preminule članove porodice koja im je udelila hranu.
U Škotskoj i Irskoj deca su se maskirala i izvodila pesme i šale u zamenu za hranu ili novčiće. Sličan dogovor se bazirao na jednostavnoj razmeni zabave za gostoprimstvo.
Nakon Drugog svetskog rata ovaj prastari običaj je u Americi postao masovan i usmeren isključivo na decu. Duboki religiozni smisao potpuno je nestao, a reči izgovorene na vratima više nisu nudile molitvu za nečiju dušu.
Umesto toga, deca su nudila simpatičnu pretnju malom smicalicom ako im domaćin ne udeli željeni slatkiš. Danas se u Americi na ovaj praznik svake godine troše milijarde dolara, od čega ogroman deo odlazi upravo na razne slatkiše.
Tako je drevna tradicija molitve postala jedan od najkomercijalnijih dana u modernom kalendaru.
(Kurir.rs/ Net.hr)
Video: Beograđani odgovorili šta slave - Svetog Luku ili Noć veštica