"UNUCI SU MI U DOMU, OTAC IM JE NARKOMAN" Iskrena ispovest Milića Vukašinovića o svemu, udario na Bregu: Ima 15 miliona €, a nije hteo 1.000 € da mi pozajmi...
Dodajte Kurir u vaš Google izborMilić Vukašinović u emotivnoj ispovesti govorio je o unucima koji su nastavili posle majčine smrti da žive u Domu za nezbrinutu decu u Sarajevu, o zdravstvenim problemima kada su mu amputirali nogu, ali i o mizici i kolegama sa kojim je sarađivao. Kaže da ga je najviše razočarao Goran Bregović, ali i da je bio u svađi sa pokojnom Marinom Tucaković zbog pesama Cece Ražnatović.
Milić Vukašinović je pre nekoliko meseci imao zdravstvene probleme sa nogom, koja je na kraju morala da se amputira.
- Kako ne. Svaki doživljaj života je u glavi i ja nosim dovoljno doživljenog života u glavi. Tako da nema razloga da ja zbog nečega patim pa da se osećam loše. To kod mene ne postoji, a to sam sad dokazao i kad sam ostao bez noge, kaže i nastavlja u duhu da mu je upravo pozitivan stav prema životu pomogao.
- Što se tiče radnje mozga, to je izvanredno. Međutim, što se tiče toga da odradim svirku i da budem u punom obimu sviranja sa grupom, to je malo teže. To je problem, jer posle svega što sam doživio i sa ovom nogom koja mi je odrađena sa veštačkom venom, a onda kasnije ova druga noga na kojoj se nije moglo raditi ništa jer su krvni sudovi bili iscepkani i razbacani. Kad mi je krenula gangrena na toj nozi, morala je da se odreže.
Milić kaže da period koji je iza njega nije bio lak.
- Pa prvo, ja sam jedno dva meseca trpeo užasne bolove jer sam se nadao da će se dotok krvi u desno stopalo poboljšati i da će proraditi noga u punom obimu. Međutim, kad je krenula gangrena, bio sam svestan. Nazvao sam hirurga Igora Končara koji mi je radio levu nogu i koji mi je ranije rekao da se tu ništa ne može raditi ako krene gangrena. Rekao sam mu: „Doktore, hajmo da režemo”. Kad sam došao na operaciju, doktorica mi je ubrizgala dve injekcije u posljednji pršljen kičme i bolovi su nestali. Posle pet minuta pitaju me kako se osećam, ja reko: „Kao u raju”, a doktor kaže: "Gotovo je, odrezana je noga”.
Psihička snaga bila mu je tada potrebnija nego fizička.
- Da ne padneš u glavi, to je najbitnije. Kad je u glavi puni doživljaj života, nezavisno od toga da li si u fizičkom problemu.
Ipak, sa knedlom u grlu Milić kaže da je sve to bilo blago za momenat psihičkog bola kada je izgubio ćerku.
- Taj bol gubitka svog deteta se ne može meriti sa fizičkim bolom. Ova duševna bol je najjača i ostaje za celi život. Bol ostaje, život ide dalje. Kad ti je dete narkoman, znaš da se uvek može desiti da se predozira. Ja sam, kad god bi telefon zazvonio pomislio: „Evo ga, sad će mi javiti”. Bio sam realno spreman. Čim sam čuo novinarku i reč "ćerka", znao sam šta je i odmah smo otišli za Sarajevo, kaže Milić se setom u očima.
- Pošto sam na društvenim mrežama (TikToku, Instagramu, Fejsbuku), kad surfujem vidim devojke koje toliko liče na moju ćerku. Pogotovo one koje sviraju bubanj ili gitaru i pevaju, jer je moja ćerka bila talentovana na tatu. Međutim, sve je to heroin razorio i moralo se završiti onako kako se završilo. Ostala je tuga.
Unuci su u domu za nezbrinutu decu, u kontaktu sam sa njima
Iza ćerke su mu ostali unuci, koji su zbrinuti u domu za nezbrinutu decu.
- U kontaktu sam sa njima. Video sam se sa njima odmah posle toga. Njima je najveći bol bio kad im je majka umrla. I ja sam to doživljavao više kao smrt njihove majke, pa onda moje ćerke. Sada su odrasli. Ljudi ne shvataju zašto ja nisam mogao da ih uzmem kod sebe — njihov otac je živ i podneo je zahtev da ih uzme. Uslov je bio da se skine sa droge, što on do danas nije uspeo, iako folira da jeste. Doktore tamo ne može prevariti.
Unuci su voleli muziku dede, na šta je Milić posebno ponosan.
-Ja sam njima, pogotovo ovom starijem, bio idol. On me gledao ko u Boga. To na decu deluje kada si medijski prisutan i popularan, kaže Milić koji priznaje da mu ta popularnost i svirke ne nedostaju.
- Ne postoji želja za svirkom jer sam se u životu toliko nasvirao, nastvarao i navežbao muzike da sam sasvim zadovoljan. Sednem za kompjuter i postavim pesme koje ljudi nikad nisu čuli. Moja rok muzika nije komercijalna.
Ipak, Vukašinović je uradio i mnoge hitove pevačima iz različitih branši.
- Kao autor u narodnoj muzici napravio sam revoluciju sa Hankom Paldum 1978. i 1979. godine. Kompozitor Dragan Aleksandrić je pred ostalim autorima rekao: „Ovaj čovek nas je naučio kako izgleda moderna narodna muzika”. Uviek sam se fer postavljao. Problem sa pevačicama je bivao oko pesama. Recimo sa Marinom Živković i još jednom pevačicom — dao sam im pjesmu koju sam uradio kao demo sa Selmom Bajrami. Kad se to izdalo kod Mirka Pavića u Njemačkoj, one bi rekle: „Jao, pa to je već izdavano”. Ja bih im objasnio da je i pesma „Da volim drugu ne mogu” Marinka Rokvića izdavana četiri puta pre nego što je postala njegov prvi veliki hit i prodata u 500.000 primeraka.
Milić kaže da je tu bilo i dobre zarade.
- Sa Hankom Paldum sam zaradio ogromne pare od autorskih prava — preko milion evra bi to danas bilo. Ali živeo sam raskalašnije i uništavao novac. Najveći merak je besomučno trošenje para. Na razvrat i blud. Ja sam se lečio od periodičnog alkoholizma — kad pijem, pijem i ludujem mesec dana, a kad ne pijem, kao da nikad nisam pio. Nisam se kockao, jer kad gubiš na kocki to je kao da bacaš pare u šaht. Radije sam novac trošio na provod, opijanje i blud.
Bregović je materijalista
On ne krije da ga je najviše razočarao Goran Bregović.
- Započeli smo zajedno, ali ja sam pre stekao popularnost u gradu jer sam bio čudo od deteta na bubnjevima sa 12-13 godina. On me gledao ko u Boga. Otišao sam u London na tri godine jer sam shvatio da sam u svojim pesmama prepravljao postojeće svetske hitove. Tamo sam živeo da osetim pravi rok. Time sam napravio uslugu Bregoviću, jer je morao sam da pronađe svoj način stvaranja. Kad sam se vratio, doneo mi je prvu ploču Bijelog dugmeta i bio sam oduševljen pesmom „Kad bi bio bijelo dugme” i metaforama na našem jeziku, priča i otkriva kada je nastao sukob.
- Svirali smo ona tri povratnička koncerta u Zagrebu, Sarajevu i Beogradu na Hipodromu. Logično je bilo da idemo na veliku turneju. Međutim, on je skontao da mu je grupa preskupa. On je takav materijalista, ko da ga je gladan k***c pravio za pare! Raka Marić me pozvao i rekao da se sve otkazuje i da Bregović hoće da ide sa svojim pleh orkestrom za svadbe i sahrane. Hteo je da uzme sve pare za sebe, a sitno da plati pleh orkestar. To je bilo varanje naroda pod imenom Bijelog dugmeta.
Na pitanje da li je dobio novac za tri koncerta koja je odsvirao, Milić kaže:
- Jesmo, za ta tri koncerta jesmo. Ali nije u redu što je varao publiku najavljujući grupu. Basista Zoran Redžić mi je ispričao da je Bregović na pitanje zašto ne zove grupu rekao: „Što bih ja njima gurao pare u džep” — čovek koji ima 10-15 miliona evra na banci! Kad sam ga pitao da mi pozajmi 1.000 evra da izdam autobiografiju, rekao mi je: „Umreće mi ujak, moram mu kupiti lekove”. Dva dana pre toga u novinama piše da je uzeo 120.000 evra za koncert. Rekao sam da se sa takvim čovekom više neću ni pozdravljati.
U ratu je bilo straha
Milić je otkrio da li ga je neko od kolega zvao sada kada je imao problema sa zdravljem.
- Zvali su me ljudi iz Sarajeva i prijatelji sa kojima održavam kontakt. Zovu me oni koji me zaista vole, a takvih pravih prijatelja ima malo, dva-tri. Suzana mi je i najbolji prijatelj, i žena koju obožavam, i brat, i sestra, i ljubavnica. Sve je ona organizovala.
Danas mu nije lako, kaže da se bori sa bolom iz prošlosti.
- Fantomski bolovi. Svi bolovi koje sam osećao dva meseca pre amputacije ostali su u glavi . Nemam nogu, a u glavi me boli i trni stopalo. Kad me preseče bol, zaurlam da se Suzana trgne. Protezu ne nosim često jer me žulja, a kad sedim bez nje u glavi se osećam kao da je sve po starom.
Milića nije zaobišao ni rat u Sarajevu.
- U ratu nije bilo straha. Padaju granate, ljudi se krste, a ja vičem: „Neće u mene, gde će”. Što se ćerke tiče, svojoj prvoj ženi Veri sam govorio da ne pravimo dete jer će imati moju genetiku i živeti burno kao ja. I imala je moju narav, nažalost ušla je u drogu. Njena deca su hvala Bogu pošteđena gledanja toga.
Danas nema toliko inspiracije za nove pesme.
- Retko se javlja pravo nadahnuće. Kad sam stvarao najveće pesme, osećao sam se kao da lebdim pola metra iznad zemlje. Zanatski mogu napraviti pesmu uvek, ali bez nadahnuća to ne radim. Imam oko 300 pesama u karijeri.
Sa Marinom Tucaković sam imao sukob
Pričalo se da je čak bilo reči i osaradnji sa Marinom Tucaković.
- Nisam sarađivao sa njom, imao sam sukob. Ceca je htela dve moje pesme koje sam napravio za Selmu Bajrami („Sviće dan” i baladu „Kad suza jednom ne bude”). Marina me zvala da menja tekstove, a ja sam rekao: „Tekstovi se ne menjaju, njih je Bog pravio”. Na promociji mi Arkan kaže da su ipak malo prepravili tekstove. Kad sam čuo izmenjene tekstove na CD-u, napio sam se i divljao od besa, ali pošto me Arkan gotivio, nisam dobio batine.
Kurir.rs/Blic