"Sanjala sam kako Sveti Sava stavlja mom sinu ruku na glavu i izgovara zavet" Majka Mihajla Pupina je usnila san zbog kog je od sina napravila svetskog naučnika
Dodajte Kurir u vaš Google izbor- Mihajla Pupina je presudno oblikovala majka Olimpijada, iako je bila nepismena, jer ga je učila da je znanje put ka slobodi i uspehu.
- Podržala je njegov odlazak na dalje školovanje, stala uz njega u sukobu s ocem i verovala u naučna objašnjenja prirode.
- Pupin joj je posvetio autobiografiju, a kasnije je u njenu čast osnovana fondacija za pomoć siromašnim učenicima.
Iza velikih ljudi često stoje osobe o kojima se mnogo manje govori, a koje su presudno uticale na njihov život. U slučaju Mihajla Pupina, jednog od najpoznatijih srpskih naučnika čijim se životom bavi serija "Pupin", to je bila njegova majka Olimpijada. Nije znala da čita i piše, živela je u malom banatskom selu i pripadala generaciji žena čiji se život uglavnom odvijao između kuće i njive. Ipak, imala je nešto što je njenom sinu ostalo važnije od mnogih knjiga - duboko razumevanje značaja znanja, izuzetno pamćenje, mudrost i veru da čovek ne sme da se pomiri sa granicama sredine u kojoj je rođen.
Mihajlo Pupin je o majci Olimpijadi pisao sa ogromnom ljubavlju i poštovanjem u autobiografiji "Od pašnjaka do naučenjaka", delu za koje je dobio Pulicerovu nagradu. Čak joj je i posvetio knjigu. Iz njegovih sećanja saznajemo da Olimpijada nije bila samo žena koja ga je odgajila, već i prva osoba koja ga je naučila da obrazovanje može da promeni čovekovu sudbinu.
Bila je nepismena, ali je znala koliko vredi obrazovanje
Olimpijada i njen suprug Konstantin imali su desetoro dece - pet sinova i pet kćeri. Međutim, dečje bolesti preživeli su samo Mihajlo i njegove tri sestre - Ljubica, Persida i Hristina. Mihajlo je bio najmlađe dete i odrastao je okružen posebnom roditeljskom pažnjom, ali i strogom disciplinom karakterističnom za patrijarhalne porodice tog vremena.
Iako nije umela da čita i piše, njegova majka bila je izuzetno pobožna i poznavala je Stari i Novi zavet, psalme i živote svetitelja. Posebno je volela Svetog Savu, o čijem je životu često pričala sinu.
U autobiografiji Pupin opisuje kako mu u detinjstvu škola nije bila naročito zanimljiva. Čitanje, pisanje i računanje doživljavao je kao dosadne obaveze koje ga odvajaju od igre i druženja sa vršnjacima. Majka je, međutim, pronašla način da mu objasni zašto je obrazovanje toliko važno. Rekla mu je da se često oseća kao slepa osoba jer ne ume da čita i piše i da se zbog toga ne usuđuje da ode daleko izvan granica Idvora. Zatim mu je objasnila da, ako želi da upozna veliki svet o kojem sluša na seoskim okupljanjima, mora da stekne još jedan par očiju - oči čitanja i pisanja.
Njene reči ostale su jedna od najpoznatijih poruka iz Pupinovog života: "Znanje je zlatna lestvica kojom se penjemo ka nebu; znanje je svetlost koja obasjava naš put kroz ovaj život."
Ovaj razgovor promenio je njegov odnos prema školi. Pupin je odlučio da se ozbiljnije posveti učenju i ubrzo je postao jedan od uspešnijih učenika.
Verovala je u njega i kada drugi nisu razumeli njegove ambicije
Posebno zanimljiv detalj iz Pupinove autobiografije odnosi se na njegovu prvu javnu besedu povodom Svetog Save.
Kad je učitelj izabrao Mihajla da govori na školskoj svečanosti, majka nije prepustila pripremu samo njemu i nastavniku. Učestvovala je u doterivanju govora, dopunjavala ga i terala sina da ga iznova i iznova uvežbava. Pupin je kasnije zapisao da je nastup prošao izuzetno uspešno. Njegovi drugovi, koji su se inače često šalili na račun školskih recitacija, ovoga puta su ga pažljivo slušali. Majka je od sreće zaplakala, a učitelj i sveštenik shvatili su da je dečak prerastao mogućnosti seoske škole.
Pupin u istoj knjizi beleži i jedan neobičan detalj: Olimpijada je učitelju ispričala da je sanjala Svetog Savu koji joj je rekao da će njen sin uskoro prerasti školu u Idvoru i da treba da ode u svet kako bi dobio više znanja. Upravo je Olimpijada potom ubedila supruga da Mihajla pošalju na dalje školovanje u Pančevo.
Majka je stala na njegovu stranu kada se sukobio sa ocem
Jedna od najzanimljivijih epizoda iz Pupinovog detinjstva pokazuje i koliko je Olimpijada bila otvorena za nova saznanja, čak i kada su ona bila u suprotnosti sa tradicionalnim verovanjima.
Kad je otišao u školu u Pančevu, Mihajlo je prvi put učio o naučnim objašnjenjima prirodnih pojava. Posebno ga je oduševilo saznanje o Bendžaminu Frenklinu i njegovim istraživanjima elektriciteta i munje. Kad se vratio kući, uzbuđeno je ocu i njegovim prijateljima ispričao da munja nastaje kao električno pražnjenje između oblaka, a da grmljavina ima naučno objašnjenje. Međutim, njegov otac Konstantin verovao je u tradicionalno tumačenje da grmljavinu izaziva kola Svetog Ilije koja tutnje nebom. Otac se naljutio na sina zbog onoga što je smatrao nepoštovanjem tradicionalnih verovanja. Mihajlo je, međutim, pronašao neočekivanog saveznika - majku.
Olimpijada je podsetila supruga da u Svetom pismu ne postoji potvrda priče o kolima Svetog Ilije i da je sasvim moguće da je Frenklinovo objašnjenje tačno. Pupin je zabeležio da je otac u takvim pitanjima bio spreman da prihvati majčino tumačenje. Tako se i ovaj sukob završio pomirenjem.
Ova epizoda posebno je zanimljiva jer pokazuje da Olimpijada nije bila samo pobožna žena koja je sina učila tradiciji. Umela je da napravi razliku između vere i narodnog predanja i nije se plašila da prihvati mogućnost da je nauka u pravu.
Kad je ostala bez muža, nije dozvolila sinu da odustane od školovanja
Pupin je kasnije nastavio školovanje u Pragu. Njegov odlazak tamo nije bio jednostavan porodični dogovor. U autobiografiji opisuje da je majka podržavala nastavak obrazovanja, dok je otac bio protiv toga da sin ode toliko daleko od kuće.
Prelomni trenutak dogodio se kada je Mihajlo dobio vest da mu je otac iznenada preminuo, posle kratke bolesti. Tada je poželeo da napusti školovanje i vrati se u Idvor kako bi pomogao majci i preuzeo brigu o porodičnom imanju. Međutim, Olimpijada nije želela ni da čuje za takvu odluku. Insistirala je da ostane u Pragu i nastavi da uči, jer je znala koliko mu obrazovanje znači i koliko je daleko već stigao.
Pupin je razmišljao o tome koliko je školovanje finansijski opterećenje za majku i odlučio da pronađe način da joj više ne bude na teretu. Kad je video oglas za brodsku liniju između Hamburga i Njujorka, počeo je da razmišlja o odlasku u Ameriku. U autobiografiji navodi da je majci pisao o toj odluci, predstavljajući svoje planove sa velikim optimizmom. Nekoliko meseci kasnije saznao je da je ona prihvatila njegovu odluku i ohrabrila ga.
Tako je 1874. godine, sa svega nekoliko centi u džepu, stigao u Ameriku. Imao je samo pet centi kada je stigao u Njujork, a pred njim su bile godine teškog fizičkog rada, učenja i borbe za opstanak.
Posle 11 godina ponovo je zagrlio majku i ostao zatečen njenom lepotom
Jedan od najemotivnijih delova Pupinove autobiografije odnosi se na njegov povratak u Idvor, 11 godina nakon odlaska u Ameriku. Kad je ponovo ugledao majku, shvatio je koliko se promenila tokom godina koje su proveli razdvojeni. U knjizi opisuje da mu je izgledala mnogo starije, ali i mnogo lepše nego što ju je pamtio. Njene oči, kako je zapisao, imale su gotovo svetiteljski sjaj. Pupin je tada pomislio da ni veliki renesansni slikari Rafael i Ticijan nisu uspeli da naslikaju tako lep lik svetiteljke. Posmatrao je majku sa divljenjem i zapisao da se nikada nije osećao tako malim i nemoćnim kao u tom trenutku.
Posebno je dirljiv opis njihove šetnje kroz Idvor. Olimpijada ga je povela kroz selo i pokazivala mu mesta iz detinjstva: put kojim je išao u školu, crkvu u kojoj je čitao poslanice, kuću u kojoj je živeo stari pripovedač Baba Batikin i mesta na kojima je provodio dane kao dečak. Zatim su stigli do seoskog groblja, gde mu je majka pokazala očev grob. Mihajlo je poljubio krst, kleknuo i pomolio se.
U jednom trenutku majka mu je priznala da ga prilikom prvog susreta nije odmah prepoznala. Prepoznala ga je tek kada se nasmejao onim istim osmehom iz detinjstva. Rekla mu je i da je izgledao toliko učen i udaljen od običnih ljudi iz Idvora da ga niko ne bi prepoznao da nije pokazao dečački osmeh.
Majci je posvetio knjigu i pobrinuo se da njeno ime živi
Pupinova ljubav i poštovanje prema majci nisu se završili njegovim odlaskom iz rodnog sela. O njoj je govorio i pisao do kraja života, a autobiografiju "Od pašnjaka do naučenjaka" posvetio je upravo njenoj uspomeni.
U knjizi je opisao i koliko je cenio njeno pamćenje i sposobnost da razume suštinu razgovora. Čak i u sedamdesetim godinama, kako je zapisao, Olimpijada je imala izuzetno dobro pamćenje i umela je da svaki važan događaj u životu sagleda i smesti na pravo mesto. Pupin je smatrao da je majka bila njegov najpažljiviji slušalac i osoba sa kojom mu je bilo najlakše da razgovara.
Nakon njene smrti želeo je da njeno ime i uspomena na nju nastave da žive kroz dela koja će pomagati drugima. Dvadeset sedam godina kasnije, Srpska kraljevska akademija objavila je osnivanje fondacije u spomen na Olimpijadu Pupin, čiji je prihod bio namenjen pomaganju siromašnim učenicima u Staroj Srbiji i Makedoniji. Tako je žena koja sama nije imala priliku da se školuje dobila zadužbinu koja je pomagala drugoj deci da dobiju upravo ono za šta se borila kada je odgajala svog sina.
Možda je upravo u tome najlepši deo priče o Olimpijadi Pupin: majka naučnika svetskog glasa nije znala da čita i piše, ali je razumela koliko knjige mogu da promene život. Nije napustila maleni Idvor, ali je svom sinu pomogla da obiđe svet. A čovek koji je postao jedan od najznačajnijih naučnika svog vremena nikada nije zaboravio ko mu je prvi pokazao put do znanja.
(Kurir.rs/ Blic žena)
Video: Zadužbina Mihajla Pupina u Idvoru krije neverovatnu priču