ALEKSANDRA JERKOV SRBIJA I 21. VEK: Živeo Prvi maj!
Za nama je vikend tokom kog se obeležavao Prvi maj, Međunarodni praznik rada. Širom Evrope radnici su izašli na ulice, tražili poboljšanje uslova rada, poštovanje svojih prava i socijalnu pravdu, poštene isplate i, pre svega, pravo na život, a ne preživljavanje. U nekim gradovima, poput Berlina ili Pariza, demonstranti su se sukobili sa policijom i protesti su postali vrlo nasilni. U Francuskoj je organizovani čak tri stotine skupova širom zemlje.
U Srbiji, po običaju, Prvi maj nije obeležen radničkom borbom za prava. Obeležen je tradicionalnim roštiljima, kotlićima, prasićima, izletima i druženjima svih vrsta. Radnici u Srbiji, izgleda, imaju manje razloga da protestuju i bune se i rade u boljim uslovima od radnika u Nemačkoj i Italiji. Sindikati u Srbiji, čini se, zadovoljni su situacijom u kojoj se radnici nalaze i nemaju razloga da na taj važan dan pozovu svoje članove da izađu na ulice, pobune se, izraze neslaganje i zahtevaju pravdu za sebe i dostojanstven život za svoju porodicu. Radnici u Srbiji, sudeći po situaciji sa proslave Prvog maja, imaju razloga samo da slave, a ni jedan jedini da se bune i bore za bolje.
Nema to veze ni sa tim što je isti vikend proslavljan i najveći hrišćanski praznik Uskrs. Svake godine je tako. Svake godine gledamo proteste radnika širom Evrope i roštilje radnika širom Srbije. Retko ko se i seti da taj dan ima mnogo veće značenje od nekoliko neradnih dana i retko ko se uopšte oko njega i uzbudi, osim ukoliko „pada na vikend“, pa broj neradnih dana preti da bude kraći ili da se potpuno poklopi sa vikendom. Radnike razumem. Žele da iskoriste slobodne dane, provedu vreme u prirodi, uživaju sa porodicom i prijateljima, opuste se uz druženje, hranu i piće. Ono što je zaista teško razumeti jesu sindikati, njihove vođe, predstavnici i predsednici. Baš kao što je njihov odnos prema Zakonu o radu, kojim su ukinuta brojna prava radnika, bio začuđujuće mlak i slab, takav je sada odnos prema pravima radnika koja se svakodnevno krše. Baš kao što su ćutali ili tek ponešto sebi u bradu govorili kada su smanjivane otpremnine, isplate za treću smenu, ukidana prava zaposlenim trudnicama, roditeljima sa bolesnom decom, ljudi oštećivani pri obračunavanju radnog staža, tako ćute i sada. Kao da se ceo njihov sindikalni rad sveo na to da za sebe i svoje saradnike obezbede veće privilegije, više dnevnice, bolja kola, povoljnije pozicije i različite sinekure. Kao da nema ko da brine o radnicima koji rade na crno, onima koji moraju deo plate u koverti da vraćaju poslodavcima, o trudnicama koje ostaju bez posla, o onima koje poslodavci teraju da rade u neplaćenim noćnim smenama ili da ostaju na poslu satima nakon završetka radnog vremena, o radnicama koje na radnom mestu u butiku, knjižari ili banci ne smeju da sednu, o radnicima koji moraju da nose pelene jer deset sati moraju da stoje za trakom, a odlazak u toalet je strogo zabranjen, o svim onim hrabrim ljudima koji su nas za vreme najžešćeg udara pandemije zadužili za sva vremena, a radili su bez zaštitne opreme, bez plaćenih sati i bez ikakve nagrade i zahvalnosti za to što su se izlagali riziku, onima koji moraju da ćute i rade u različitim neuslovima, jer „ako nećeš ti, ima ko hoće“.
I ne, nije ovo problem radnika i nije ovo nešto što sami treba i mogu da reše. Ovo je problem onih koji o njihovim pravima treba da brinu, da se bore za njih i da ih predstavljaju, jer im je to jedini posao. Očigledno, njima poslednji po važnosti.