HEROINA DIANA BUDISAVLJEVIĆ: Od početka vodila kartoteku u kojoj su bila popisana deca spasena iz logora!

Drugi svetski rat se smatra najkrvavijim sukobom u istoriji, a broj ljudskih žrtava se procenjuje na 55 miliona, iako tačan broj stradalih verovatno nikad neće biti utvrđen. Svedoci smo da teška vremena iznedre velike heroje, pa tako ni ovaj rat nije izuzetak u tome. Jedan od tih heroja bila je i Diana Budisavljević.

Da bi se po završetku rata deca povezala s roditeljima ili srodnicima, Diana Budisavljević je od samog početka vodila kartoteku u kojoj su bila popisana deca spasena iz logora. Ona deca čiji su identiteti bili potvrđeni su se tokom ili vrlo brzo posle rata spojili sa svojim bližnjima, dok su neka druga ostali u porodicama koje su ih usvojile, a neka verovatno nikad nisu ni saznala odakle zaista potiču.

U maju 1945. godine Diana predaje partizanskim vlastima svoju kartoteku, koja potom nestaje, a s njom i dokaz o Dianinim humanim delima.

- Narodna Republika Hrvatska u novoj je Jugoslaviji bila sumnjičena za propast stare, obeležena kolaboracijom sa okupatorima, ustaškim režimom i kompleksom krivice zbog počinjenih zločina nad sunarodnicima, Srbima, Jevrejima i Romima. Trebalo je što pre potisnuti u zaborav civilne žrtve rata, a pogotovo veliki broj stradale dece. Njihove patnje i traume korišćene su, već tokom rata, uglavnom u propagandne svrhe u napisima o zločinačkom karakteru ustaškog režima. Ali akcija spasavanja dece bila je, ipak, od prevelikog značenja da bi bila potpuno zaboravljena, samo što je sve ono što nije išlo u prilog tako građenoj slici trebalo prećutati i sakriti, pa tako i Dianu Budisavljević i njenu Akciju - kaže dr Mataušić i dodaje:

- Gledajući očima vlasti uspostavljene po završetku rata, Diana je bila „buržujka” iz visokog građanskog društva, Austrijanka, saradnica i „prijateljica” predstavnika okupacionih vlasti, a, istovremeno, nije bila članica AFŽ (Antifašistički front žena) kao ni drugih ilegalnih zagrebačkih organizacija NOP (Narodnooslobodilački pokret Jugoslavije). Bila je po svemu sumnjiva novoj vlasti - zaključuje dr Mataušić.

Iako je njen suprug Julije Budisavljević bio protiv akcije, uvek je imala njegovu nesebičnu pomoć. Njegov položaj u društvu doneo je Diani poznanstva s raznim pripadnicima medicinskog osoblja koji su učestvovali u zbrinjavanju dece.

Jedan od Dianinih najbližih, i najbitnijih, saradnika bio je i Kamilo Besler. Pedagog Besler tada je bio upravnik Odeljenja za zaštitu dece. Smatra se da je zbog poznanstva s njim i njegovog visokog položaja Akcija imala toliko velike razmere. Nažalost, i on je, kao i Diana, ostao bez zasluženih priznanja. Nagrađen je tek posthumno.

Postala junakinja dva filma

Rođaka Dana Budisavljević ekranizovala njen dnevnik

Zahvaljujući dnevniku koji je pronašla Silvija Sabo, unuka Diane Budisavljević, saznalo se za ovu heroinu i njene podvige. Dnevnik je u originalu napisan na nemačkom a na hrvatskom je izdat u Zagrebu 2003. godine pod imenom „Dnevnik Diane Budisavljević 1941-1945” u samo 700 primeraka. Godine 2019. je izašao i film „Dnevnik Diane Budisavljević”, koji je baziran na dnevniku, a režirala ga je Dana Budisavljević, čiji je dalji rođak Julije Budisavljević, Dianin muž.

Diana Budisavljević i njena Akcija pominju se i u filmu „Dara iz Jasenovca”, koji je uzdrmao region. Film je režirao Predrag Antonijević po scenariju Nataše Drakulić i govori o stradanju srpskih, jevrejskih i romskih muškaraca, žena i dece u logoru smrti Jasenovac u doba NDH tokom Drugog svetskog rata. Lik Diane Budisavljević je oživela glumica Sanja Moravčić.

Dianin dnevnik

Započevši Akciju Diana je započela i pisanje svog dnevnika, koji je vodila sve do 1947. godine, a u kom je svakodnevno vodila beleške. Nakon toga ga je, zajedno sa ostalim dokumentima vezanim za Akciju, sklonila u drveni sanduk, gde je godinama čekao da bude otkriven i objavljen. Zahvaljujući tom dnevniku i njenoj unuci Silviji Sabo, Diana, heroina Drugog svetskog rata, izbavljena je iz zaborava na koji su je drugi osudili. Šta je Dianu podstaklo da rizikuje svoj život kao i živote članova svoje porodice da bi spasla druge kad je mogla u rodnoj Austriji mirno živeti do kraja rata verovatno nikad nećemo saznati, ali dr Mataušić pretpostavlja da je to bila njeno humano srce.

- To možemo znati samo u domenu pretpostavki, jer Diana nikad nije imala priliku odgovoriti na to pitanje. Pretpostavljam - humanost, potreba da se pomogne najugroženijima, prvenstveno deci koja su delila užasnu sudbinu svojih roditelja zatočenih u ustaškim logorima - kaže dr Mataušić.

Po završetku rata o onome što je ona radila tokom njegovog trajanja nije se govorilo čak ni u krugu porodice, a istoričarka Mataušić veruje da je tako bilo zbog Dianinog razočaranja.

- Ako pogledamo njene zapise iz dnevnika nakon 8. maja 1945, lako je iščitati njeno razočaranje i ogorčenost time što joj je oduzeta dragocena dokumentacija o deci, što njoj i njenim saradnicima nije dozvoljeno da rade na kartoteci, kao uostalom i na njenoj Akciji. Ćutanje je, vrlo verovatno, bila njeno utočište - zaključuje dr Nataša Mataušić.

Život nakon rata

Već početkom rata Diana je imala zdravstvene probleme sa štitinom žlezdom i srcem, što se dodatno pogoršalo zbog sve patnje koje se nagledala tokom Akcije. Preležala je i razne bolesti kojima se zarazila tokom obilaska logora. Umrla je 20. avgusta 1978. u 87. godini, u rodnom Inzbruku. Tamo se s Julijem vratila 1972. godine, a razlog njihove odluke da tamo provedu poslednje godine života nije poznat. Julije je umro tri godine nakon nje, u 100. godini.

Priznanja za svoje zasluge za života nije dobila, naprotiv, svim silama su se potrudili da je izbrišu. Ali ona je bila preveliki čovek da bi tek tako bila izbrisana.

Ostaje samo da se pitamo koliko još Diana je nepravedno zaboravljeno i koliko njih čeka u nekom drvenom sanduku, zaboravljenom koferu ili kutiji na tavanu da bude otkriveno.

Jedno od dece i Božidarka Frajt

Glumica za svoje poreklo saznala tek nakon 36 godina

Čuvena jugoslovenska glumica Božidarka Frajt jedno je od dece Diane Budisavljević. Ona je spasena logora i sigurne smrti. Nataša Mataušić prenosi deliće iz knjige „Rat i deca Kozare” Dragoja Lukića, u kojoj je opisano i stradanje Božidarkine porodice.

Frajtova, koja se proslavila ulogom u filmu „Užička republika”, a koju je publika imala priliku da gleda, recimo, i u „Putu za Montevideo”, rođena je s prezimenom Grublješić 1940. godine u selu Velika Žuljevica pod Kozarom. Imala je nepune dve godine kad su joj ustaše streljale majku Vidu. Zajedno sa hiljadama dece deportovana je u dečji logor u Sisku, odakle je prebačena u prihvatilište Crvenog krsta u Zagrebu. Tamo su je usvojili Katarina i Stjepan Frajt, koji su je odgajali kao ćerku, a Božidarka je saznala svoje pravo poreklo tek u 36. godini, kad ju je napokon našla tetka Dara Grublješić, prvoborac s Kozare.

Otac joj je poginuo kao borac Druge krajiške brigade. - U kozaračkoj ofanzivi majka Vida odvučena je s Kozare u sabirni logor Cerovljane. Put je vodio kroz Jasenovac u selo Klokočevac, kraj Bjelovara. U naručju je nosila malu Božidarku, svoje jedino dete. Selo je bilo partizansko i u njemu se jedne noći mnogo pucalo. Došle su ustaše i Vidu s porodicom sprovele u Sisak. Već sutradan po dolasku majkama su oduzeli decu, a Vida je streljana - piše Lukić.

U vagonima za stoku, iz Siska je 16. oktobra 1942. dovezeno 566 male, polužive, gladne, žedne i preplašene dece, sa okačenim kartonskim karticama oko vrata, koje su mnoga kidala ili jela. Među njima je bila i Božidarka, koja je svoju karticu sačuvala, a sa još 30 dece u tajnosti je spasena i raspoređena u prihvatilište Crvenog krsta u Zagrebu, odakle ju je samo pet dana kasnije usvojila porodica Frajt.

Supružnici bez dece Katarina i Stjepan Frajt uzeli su, kako piše u dokumentima, na „izdržavanje i odgoj žensko dete sa brojem 527” u oktobru 1942. godine.

- Tim ljudima sam beskrajno zahvalna. Ja se ne sećam ničeg iz tog ranijeg detinjstva... Sećam se prve haljine koju su mi obukli i sećam se da nisam imala kosu - izjavila je Frajtova 1979. godine u emisiji Radio Beograda.