Novosađanin Dušan Novaković (84) je iz rodnog Bihaća sa tri godine odveden u Jasenovac zajedno sa majkom i sestrama.
Strahote koje su doživeli u tri logora opisao je u knjizi "Između neba i zemlje", a neke detalje ispričao je za medije.
Deda Dušan danas slika ikone uz koje se seća svetog Vartolomeja i Varnave 1941. godine, kad su muslimanske ustaše, baš na taj sveti dan, sve Srbe iz Bihaća i okoline peške 30 kilometra preko planine transportovali u Bosanki Petrovac.
- Tu su ih prvo streljali, a posle su ih klali. Ja sam kao dete video kad su kola prolazila, ruke i noge su visile natovarene, krv curi i te zaklane voze u bezdanu jamu - seća se deda Dušan.
Mnoge Dušanove komšije nikada nisu stigle do logora. Ubijeni su i zakopani u jamama.
- Tu su četiri grobnice duge 100 metara i četiri metra duboke. Svih 12.000 Srba su tu pobili - kaže Novaković.
Oni koji su uspeli da pobegnu od sigurne smrti sakrili su se u planini Grmeč.
- Ustaše su ih otkrili. Baš ustaše. Svih 6.000 ljudi, žena, dece i staraca su poklali. To je Branko Ćopić opisao, tako da, kaže, gavrani izjutra idu nakljucaju se njihovog mesa i uveče se kao olovo teški vraćaju u svoja gnjezda - navodi Dušan.
Preživeli su raspoređeni u logore, a najviše u Jasenovac. Dušana je spasao savet koji je njegovoj majci dala komšinica.
NE PROPUSTITE
- Kad dođe transport u Jasenovac, čim se rodi muško dete, samo rođeno muško dete, odmah kolju! Znači, pošto imaš pet ćeri, obuci mu haljinu, poveži mu maramu, da ne bi primetili da je muško. Eto, ja sam tako, Božjom pomoću ostao živ, kao šesto žensko dete - priča Dušan.
Jasenovca se najmanje seća, kako kaže, zbog traume, sem da je gledao decu oko sebe koja umiru od bolesti i gladi.
- Sećam se da mi je majka iz jednog papirića, ovako jedno parče buđave proje, baca buđ i one mrvice mi daje - kaže Dušan.
Dušana i porodicu je 1943. godine iz Jasenovca spasao Crveni krst. Nakon rata porodica se preselila u Bački Jarak.
- Nisam nikada osećao mržnju, ali sam osećao tugu. Zašto nam se to moralo dogoditi - pita se Dušan.
Tugu za porodicom, komšijama i sunarodnicima pretočio je u prozu i poeziju u nekoliko knjiga. Nakon svega Dušan je našao snagu da piše i slika, a peva i u crkvenom horu.
- U dubini bezdan jama, ostadoše njine kosti, Vartolomej i Varnava moliše se: Bože, prosti, Bože prosti; Bože prosti - stihovi su koje je napisao deda Dušan.
(Kurir.rs/RTS)
NE PROPUSTITE
