DUBRAVKA DUCA MARKOVIĆ: Ceo život sam isterivala neku pravdu i bila buntovnik! Davno sam shvatila da ne mogu da promenim svet

Možda su moja najlepša sećanja vezana za detinjstvo upravo sankanja ispred naše kuće. Bili su tih godina veliki snegovi u Beogradu, a padina u današnjoj Ulici kralja Petra, nekada 7. jula, bila je zatvorena za saobraćaj. Sjajno sam se tada družila sa komšijskom decom. Sankanja u Beogradu više nema... Moje odrastanje bilo je jedno veliko druženje. Nama je bilo najvažnije da odeš na klizanje s drugarima, izađeš s drugaricama da voziš rolšue ili igraš lastiš. Danas su deca okružena tehnologijom koja im zamenjuje sve to. Druže se igrajući igrice, ali to nije isto.

Rođena sam 26. decembra 1960. godine. Mama me je, čim sam se rodila, prozvala Duca. Svima sam se kao mala predstavljala kao Dubravka Duca Marković. Svi me danas zovu Duca, retko ko Dubravka.

Živeli smo u velikoj kući. Roditelji Aleksandar i Ljilja su me mazili i pazili. Tata je radio u novinama, a mama je bila spiker na televiziji. Mediji i ljudi iz medija bili su stalno prisutni u našem domu, pa sam se negde okružena njima verovatno opredelila da i ja budem novinar. Ne mogu da kažem da su mi roditelji bili strogi. Imala sam ja svoje slobode i prava, mogla sam da se bunim. Bilo je to jedno veselo vreme kad se pogleda s ove distance.

Poreklo i koreni

Moja porodica s očeve strane vodi poreklo sa Pelješca. Naš predak je došao u Srbiju 1821. godine i radio je kao učitelj i pisar. Nije u Srbiji tada bilo puno pismenih ljudi. On je učestvovao u nekoj pobuni sveštenika u tadašnjoj Austo-Ugarskoj, pa je morao da prebegne kod Miloša Obrenovića. Vladar nije smeo da ga primi u Kragujevac, gde je on bio tada, nego ga je poslao u Požarevac. Mama je Beograđanka. Njeni su bili zanatlije. Znam da je naš pradeda imao pekaru na periferiji grada, što je danas kod Slavije.

Kućna pomoćnica

Od roditelja nikad nisam dobila batine. Međutim, s nama u kući živela je naša kućna pomoćnica Irena, koja je umela da pusti ruku. Nisam se ljutila na nju. Ona je bila deo naše porodice. Radila je kod nas više od 30 godina. Naša služavka poslužila je Novaku Novaku kao inspiracija za lik Tine u seriji "Pozorište u kući".

Irena je bila stroga, maltretirala nas je i zavodila red. Radila je mom bratu i meni ono što roditelji nisu. Sve moje prijatelje redom je postrojavala i govorila im šta treba da rade. Jednom je sve iz grupe Električni orgazam naterala da krpom obrišu fleke koje su napravili na stepeništu. Opasna je bila, a jedini respekt je imala prema mom ocu.

Bora Čorba je, recimo, već bio poznat i došao je jednom kod nas. Ona mu je samo zalupila vrata i nije htela da ga pusti u kuću. Samo mi je rekla: "Traži te neki, ali ja ga ne puštam unutra".

Školsko doba

Bila sam dobar đak i škola mi je dobro išla. Pokazivala sam kao mala dar prema recitovanju. Nije bilo priredbe bez mene. Osnovnu školu sam lako prošla, a u gimnaziji sam se već snalazila. U srednjoj školi je počelo moje druženje sa Bajagom. Nas dvoje smo organizovali školske priredbe. On je svirao, a ja sam recitovala. Nas dvoje smo išli u različita odeljenja, ali smo bili ista generacija. Priredbe smo, sada to mogu da priznam, pravili da ne idemo na časove. Morao je svaki važni datum da se obeleži. Na naš angažman u školi svi su gledali blagonaklono, a ne kao želju da eskiviramo nastavu.

Muška frizura

Ne mogu da se setim kako sam došla na ideju da se ošišam nakratko. S jedne strane, to je bilo vezano za pank filozofiju u koju smo se svi kleli. Međutim, ispostavilo se da mi to dobro stoji i spontano to je postao moj imidž. Puštala sam kosu više puta, ali se svaki put vratim na staro. To mi je postalo kao neki zaštitni znak.

Novinarka sa radija

Bila sam deo gradske ekipe gde su ponikli svi novotalasni bendovi, a nisam imala dara za pevanje i sviranje, pa sam morala negde da pronađem sebe. Bilo mi je najlogičnije da na radiju promovišem to što oni rade. Došla sam tako kod Duška Radovića na Studio B. Zahvaljujući Slobi Konjoviću dobila sam priliku da radin "Rok intervju". Krenulo je s našim bendovima, a onda se proširilo na celu Jugoslaviju. Sedam godina sam provela na Studiju B i uvek sam u svojoj emisiji predstavljala novi album, koji bi mi zajedno preslušali s autorima.

Danas ne mogu da se setim ko mi je bio prvi sagovornik u karijeri. Sećam se da sam snimila Ivicu Vdovića Vda iz Šarla akrobate, Gileta iz Orgazma, Vladu i Srđana iz Idola, a Sloba je od tog materijala izmontirao dve emisije. Ne znam koja je išla prva.

Moj otac je mislio da ću ja izbrisati njegovu mrlju i naslediti dedu, koji je bio uspešan advokat. Studirala sam prava. Međutim, i mene je uhvatio medijski crv. Napustila sam studije. Tih godina nisam ni imala predstavu da ću 40 godina raditi taj posao i da će taj period njihovih prvih deset godina u rok muzici biti tako važan i značajan. A oni su kao ljudi ostali isti. Sa nekima se družim i dalje. Jednom roker, uvek roker. Jednom novinar, uvek novinar.

Prelazak na televiziju

Televizija je surovija, traži sadržajniju i kraću informaciju, dok je radio opušten, čovek se tu oseća kao kod kuće i može malo opširnije da ispriča svoju priču. Više volim radio, jer ima intimniji odnos s publikom. I onda dolazimo do sledeće priče: kolega Vučko, koji je bio muzički saradnik na Televiziji Beograd, rekao mi je da traže voditelja za "Hit meseca". On me je preporučio. Nisu znali ko mi je majka. Nakon probnog snimanja prepoznala me je kostimografkinja Mira, koja me je znala još kao dete. I onda, što je zanimljivo, oni su želeli da ja radim emisiju, ali su morali da dobiju odobrenje, jer je i mama radila na televiziji. Tada je bilo zabranjeno da rođaci i bračni parovi rade na televiziji. Mama je vodila "Dnevnik". Srećom, rekli su: Dobro, to je zabavna emisija. Može!

Povreda na radu

Ali i ovo da vam ispričam, jednu zanimljivost. Najšokantnije što mi se desilo na televiziji, u "Hitu meseca", publika je mogla da vidi u programu uživo. Nije otkazao gost, nije to. U "Hit meseca" svi su hteli da dođu. Pukao mi je buket s barutnim punjenjem u ruci! Od eksplozije sam i pala na leđa prilikom izvlačenja nagrada. Sve mi je to napravilo i opekotine oko oka. To je bio najveći incident. Publika nije ni shvatila šta se desilo. Ustala sam kao da nije bilo ništa i nastavila da vodim emisiju. Posle sam na podu našla punu šaku kose...

Minja Subota i Evrovizija

Mene svi uglavnom znaju po "Hitu meseca" i "Hitu godine". A ja iz svojih početaka na televiziji volim emisiju "Tebi kažem", koju sam radila sa Minjom Subotom. Sećam se da smo putovali po Srbiji. Bili su sve to živi prenosi. Deca su pevala, crtala... Bilo je divno.

Kad je prestao "Hit meseca", jednom vreme sam radila "Nedeljno popodne", a došla je i "Pesma Evrovizije". Trebalo je da je vodim, ali nisam. Sebi sam tada objašnjavala da je to bio generacijski problem, jer je to bilo najbezbolnije. Sada, s ovom distancom od 30 godina, znam da je bio takav politički trenutak u Hrvatskoj i da je bilo nezamislivo da neko iz Beograda vodi njihov najveći događaj. Oni su onda upotrebili svoje autoritet da to radi drugi par. Pripreme za takmičenje u Zagrebu su bile naporne. Imali smo probe svakog dana. Sećam se da je neki crtani lik najavljivao same numere, a mi smo pričali neku ljubavnu priču iz nekoliko delova. Na kraju smo vežbali i to glasanje. Danas se na "Pesmi Evrovizije" sve promenilo, sve je toliko drugačije.

Moj partner Rene Medveščak i ja bili smo uvežbani, ali je odlučeno da festival vode Oliver Mlakar i Helga Vlahović. I to je to. Mi smo po ugovoru bili sve vreme uključeni u pripreme kao rezervni par spremni da zamenimo njih dvoje ako se nekom nešto dogodi. Nisam mogla to da promenim. Bila sam mlada. Nije mi žao. Bilo bi lepo da sam radila, ali sam prošla ceo proces. Pa i da sam vodila tu "Pesmu Evrovizije", danas se možda toga niko ne bi ni sećao.

"Igre bez granica"

"Igre bez granica" su nešto najlepše i najizazovnije u mojoj karijeri. Dobila sam priliku da radim s kolegama iz šest evropskih zemalja. Putovali smo u te zemlje. Šou-program je bio veoma komplikovan za realizaciju. Igre nisu bile nameštene, a i dan-danas pamtim jednu igru i snimanje u Tuluzu. Zadatak je bio da voditelj sedi u čamcu i takmičar ga gura prema sredini bazena gde on treba da probuši nekom iglom balon. Mi smo se bunili, jer smo se plašili šta će biti s nama ako upadnemo u vodu. Ali organizatori nas nisu uzeli za ozbiljno. Nas je predstavljala ekipa iz Bara. Sećam se da smo mi bili prvi u toj igri. Međutim, koleginica iz Italije nije mogla da se dogovori sa svojim takmičarem. On se iznervirao i prevrnuo joj je čamac. Naravno, ona se presvukla i snimalo se ponovo. To je epizoda koju pamtim. Trajalo je to samo godinu dana, a onda se raspala Jugoslavija.

Kako je umro rokenrol

Dugo godina nisam mogla da shvatim šta nam se to dešava. U čitavoj toj priči niko nije dobro prošao i ne znam šta nam je to trebalo. I neka druga muzika postala je mejnstrim. Počeli su da umiru ljudi koje sam poznavala. Raspad SFRJ je uticao na sve što se njima dešavalo privatno. Milan Mladenović je brzo otišao. Imala sam tada malu bebu i nismo se družili, Margita je otišla kasnije. Nju sam još i sretala. Međutim, videla sam da to ne ide na dobro.

Smrti su prirodno teške i nešto sa čim čovek mora da se nosi. Meni je otac rano umro i to je bio veliku udarac za mene. Život ide dalje. Niko ne može da bira kad će se to desiti. Imala sam tada 33 godine.

Povratak na radio

Nisam više sebe videla na televiziji. Počela je da se menja. Došla sam u Radio Beograd i dobila da radim emisiju "Večeras zajedno", za našu dijasporu, za ljude koji žive van Srbije ili su se vratili. Kad u karijeri imaš stvari kao moje, to više ne možeš da ponoviš. To se desi jednom i nema više. Sve što kasnije dođe, nemaš ti tu više šta da pomeraš neke granice. Čitava rok scena je bila kod mene u emisiji. Nemam za čim da žalim. Ne mogu da se setim ni sa kim sam sve radila. Najponosnija sam što sam prva intervjuisala sve te novotalasne bendove. Bio je to početak moje karijere. Nisam bila stručna i vešta, ali sam ponosna na taj deo svog rada. Posle su se ređali svi živi, pa čak i Lepa Brena. Ne mogu da napravim nikakvu selekciju.

Rokenrol danas

Kod nas je danas došlo do poplave muzike koju ja ne mogu da razumem. Možda je to zbog mojih godina. Iza svega stoji komercijalni momenat. Ako ne možeš da prodaš muziku koju stvaraš, onda ona i ne može da stigne do publike. U rokenrol više niko i ne ulaže, pa je došlo do raspada. Stari bendovi imaju prođu, ali mladi ne mogu da se probiju. Muzika koja ide preko interneta, moraš da imaš neke sponzore i reklamu, jer ne ide sve samo od sebe.

Udaja

Dva puta sam se udavala. Imam sina Kosa Gasparija, koji je oženjen. On trenutno radi za jednu stranu kompaniju. Neka vrsta podrške za video-igre. Ima retko ime. Može da ide u svet s njim jer svi mogu da ga izgovore. Ime mu je pronašao njegov otac. Dobro je zvučalo, pa smo se zajedno oko toga dogovorili.

Želje

Imam dovoljno radnog staža pa mi se bliži momenat odlaska u penziju. Situacija sa radiom je drugačija, imao puno radio- stanica. Sve se manje traži autorstvo. Postali su popularni radio-potkasti. A ja nemam ambiciju da budem jutjuberka. Spadam u generaciju koja koristi moderne tehnologije, ali nisam napaljena na njih.

Poruka za kraj

Nadam se da ću za deset godina biti vesela penzionerka, da ću i dalje šetati kuče i da ću dobiti neko unuče. Ceo život sam isterivala neku pravdu. Nije loše kad te zovu butovnik. Sad više nisam. Davno sam shvatila da ne mogu da promenim svet. Prolazi vreme pa se čovek određuje prema dobu. Korona je tema za razmišljanje, ali ako o njoj mislimo, nećemo videti budućnost. Strašno je to što se desilo globalno i što se ne vidi dokle će da traje. Međutim, to je tako... Što se grešaka u životu tiče, pravila sam ih, a ko nije. Ali sam odlučila da se zbog njih ne kajem i samo guram napred. Uživam i dalje u onome što radim. Nervira me sve oko našeg posla. Međutim, kad se nađem u studiju pred mikrofonom, osećam se udobno, kao srećna i zadovoljna žena.

O Vladi Divljanu "Gde si, sestro"

Vlada je bio poseban, drugačiji, istovremeno i fin i nevaljao. Stvarno smatram privilegijom što sam bila deo čitave te priče i što sam se s njim družila. Teško je kad takvi ljudi prerano odu. Kad se pogledaju slike iz osamdesetih godina, mi smo zaista ličili kao brat i sestra. Moj brat i ja ne ličimo toliko kao što smo Vlada i ja ličili. Od prvog trenutka kad smo se upoznali na nekoj žurki s tim tekstom: "Vas dvoje ličite", i mi smo od tog trenutka krenuli da se pozdravljamo sa: "Gde si, brate" i "Gde si, sestro!" I ostalo je to tako.

Vremenom smo postali veliki prijatelji. Vladina bolest je trajala godinu dana. Poslednji put sam ga videla dva ili tri meseca pre nego što je otišao. To je bila užasno. Ne želim toga ni da se sećam. Teško mi je. Gledala sam čoveka koji vene. Najteže je bilo njegovoj porodici.

Kurir/ Ljubomir Radanov

Bonus video: