KAKO SU VEŠTICE OD LOVINE POSTALE IKONE: Amerikanci ponosni na porodične veze sa žrtvama zlogolasnih suđenja u Salemu

Šta je zajedničko holivudskom glumcu Hamfriju Bogartu, senatoru Mitu Romniju i polovini američkih predsednika?

Svi su oni navodni potomci nekoga ko je učestvovao u suđenjima vešticama u Salemu 1692. godine, kada je verska histerija dovela do vešanja 19 doseljenika i gnječenja na smrt jednog.

Salem, Masačusets, je američki sada Grad Noći Veštica. Svakog oktobra hiljade kostimiranih turista preplave ulice, kupujući knjige čini i praveći selfije na grobljima.

Iza prodavnica, skoro potpuno odvojeno od glavne gradske industrije, nalazi se memorijal sa 20 kamenova u kojima su isklesana poznata imena poput Džona Proktora i Rebeke Nurs, koji je Artur Miler učinio besmrtnim u "Vešticama iz Salema" (Crucible), svojoj paraboli o "crvenom strahu" (lovu na komuniste u SAD) iz 1953. godine.

Poslednjih godina sve više posetilaca dolazi iz daleka, neki čak i iz Kalifornije, kako bi odali počast.

Jedna kartica ostavljena u septembru za Suzanu Martin, 70-godišnju osiromašenu udovicu iz Bakingemšira u Engleskoj, pogubljenu zbog "očaravanja volova", došla je od njenog navodnog potomka, Rajlija.

"U sebi sam osetio tugu, bol, magiju i moć u Salemu. Ne znajući da sam [imao] tri bake sahranjene na ovim prostorima sve vreme", piše na kartici.

Istorijsko genealoško društvo Nove Engleske (NEHGS) procenjuje se da bi oko 15 miliona Amerikanaca moglo da tvrdi da je povezano sa tragedijom starom 329 godina, prema, dok bi milioni drugih mogli da nađu "veze" sa drugima optuženim za slične "zločine" u kolonijama iz 17. veka, uključujući Njujork i Konektikat.

Stotinama godina oni su bili izvor sramote. Natanijel Hotorn, autor romana "Skarletno slovo" iz 19. veka, promenio je ime kako bi se distancirao od svog čukundede, sudije u Salemu. Ali od nedavno, oni koji tvrde da potiču od optuženih veštica sada to sa ponosom pokazuju.

"Veštice su ikone rane američke istorije“, rekao je Brenton Sajmon, predsednik NEHGS, osnovanog 1845.

Ovaj istoričar, koji je i sam indirektno povezan sa tri optužene veštic objašnjava da "pored toga što potiču od Mejflauera, veštice su veoma poželjne 'mete' ili slavni preci. Ljudi žude da budu povezani sa njima".

Teri Koh-Bostić, predsedavajući za obrazovanje Nacionalnog genealoškog društva, kaže da je interesovanje Amerikanaca za pretke-veštice povezano sa istorijom "zemlje zasnovane uglavnom na imigrantima čije su priče bile upitne, tako da svi tražimo nešto što nas čini posebnim".

Ona je rekla da je kopanje nasleđa ozbiljno počelo 1976. posle objavljivanja sage "Koreni" Aleksa Hejlija, nakon čega su usledili internet i digitalizovane arhive od 1990ih, jeftino testiranje DNK od 2010ih, društveni mediji i TV programi poput "Ko mislite da ste".

Evropa je pogubila na hiljade "veštica" više od Amerike, ali zbog mahom sporadičnog vođenja evidencije do 19. veka, u poređenju sa izbirljivim zapisima Nove Engleske od 1620ih, i neobičnog broja izveštaja iz prve ruke o suđenjima, više Amerikanaca može da dokaže svoje porodično stablo.

Poslednjih nekoliko godina to je postalo mejnstrim.

Turističke organizacije nude odmor na mestima gde su "veštice“ ubijene. Tin Vog je 2017. objavio priču pod naslovom "Kako znati da li su vaši preci bili veštice".

U Fejsbuk grupi Bloodlines of Salem (Krvne veze Salema(, koja ima više od 2.000 članova, stotine "rođaka“ se ujedinjuju zbog navodno zajedničkih predaka.

Kada je objavljeno da se prodaje nekadašnja Proktorova kuća, 200 "rođaka“ raspravljalo je o grupnom finansiranju kupovine od 750.000 dolara "kako bismo svi mogli naizmenično da živimo u njemu"

Zašto se slavi Noć veštica (Halloween)

Zahvaljujući Ircima koji su se naselili u SAD, Noć veštica je postala nacionalno priznat festival u Americi. Više od 150 miliona ljudi u planu SAD učestvuje na proslavama Halovina.

Poreklo Noći veštica potiče iz Irske – od keltskog festivala za mrtve zvane "Samhain“. Kelti su verovali da su duhovi mrtvih na Zemlji gde se odmaraju pa su se ljudi oblačili u kostime i ostavljali "poklone“ na njihovim prednjim vratima kako bi umirili romantične duhove.

Isto tako, Kelti su smatrali kako je 1. novembar zapravo početak nove kalendarske godine pa su proslavu noć ranije posvećivali bogu Sunca i gospodaru smrti. Verovali su takođe, kako u noći između 31. oktobra i 1. novembra mrtvi izlaze iz svojih grobova i obilaze mesta gde su živeli na ovom svetu, dok živi tada u strahu od njih prave buku kako bi ih oterali bojeći se susreta sa njima.

Rimljani su takođe dali na značaju ovoj noći, a smatrali su je i zimskim mračnim periodom godine. Oni su u ovoj noći gasili vatre u ognjištima i verovali da mrtvi dolaze na ovaj svet pa su različito povrće, koje su prethodno izdubili, ostavljali na svojim kućnim vratima kako bi oterali umrle. Sada je to najčešće bundeva.

Dubljenje bundeve se zasniva na irskoj legendi o kovaču Džeku (Jack-o'-lantern / Džek O'Lantern) koji je bio poznat po svojoj domišljatosti. Međutim, bio je veoma škrt. Jedna od mnogobrojnih priča govori o tome kako je ovaj kovač uspeo da prevari đavola.

Džek je ponudio dušu u zamenu za piće. Prema legendi, kada se đavo pretvorio u novčić, Džek ga je brzo stavio u džep pored krsta – zbog čega đavo nije mogao da se vrati u svoj oblik. Ovaj lukavi kovač pustio je đavola tek kada mu je ovaj obećao da neće tražiti njegovu dušu narednih deset godina, kaže priča.

Nakon toga, predanje kaže da je Džek još jednom uspeo da nadmudri đavola i to zamolivši ga da ubere jabuku sa stabla. Na kori drveta je brzo nacrtao krst, te ga đavo opet nije mogao uhvatiti. Ipak, kako legenda govori, kada je Džek umro, zbog grešnog života nije bio primljen u Raj, ali ni u Pakao. Đavo ga je poslao nazad, poklonivši mu komad uglja.

Prema predanju, ovaj kovač je u džepu imao repu koju je izdubio i stavio ugalj unutra. Od tada, on postaje lutalica koja, pokušavajući da nađe put do kuće, ide mračnim ulicama noseći repu u ruci i plašeći ljude oko sebe.

Kako se legenda širila, a Noć veštica polako postajala sve učestaliji praznik u zemljama širom planete, tako se i priča menjala. Zbog toga, neki su dubili paradajz, neki krompir, da bi na kraju opštepriznati simbol postala – bundeva.

Strožije i obazrivije organizacije kao što su Sin veštice, osnovana 1975. godine, ili Pridružene kćeri ranih američkih veštica (ADEAW), osnovane 1987. godine, izdaju sertifikate i igle sa vešticama ili crnim labudovima, ako podnosioci prijave dostave stroge istorijske dokaze.

Lindzi Perodo (36) iz Natika u Masačusetsu, trebalo je šest godina da dobije članstvo u ADEAW-u, nakon što je dok je tražila rođake sa "Mejflauera" slučajno otkrila da je Suzana Martin njena pretkinja. Ona je to potvrdila preko onlajn i "papirnih" arhiva.

Kao dete 1993. godine bila je "opsednuta" Diznijevim filmom o Salemu "Hokus Pokus", u kojem je glumila Sara Džesika Parker, koja je takođe otkrila vezu sa "vešticom", Ester Dač Elvel, 2010.

"Neverovatno je biti povezan sa tako poznatim delom američke istorije. Osećam se ponosno što je Suzana očigledno bila žestoka dama… Vidim svoju mamu u njoj”, rekla je Perodo Gardijanu.

U njenoj kući visi sertifikat "ćerke veštice“.

"Neki se smeju: 'Ti si veštica?!' Kažem im: 'Ne, ne pravim napitke. Bez napitaka!'"

Neki akademici smatraju da je oživljavanje interesovanja za veštice, zapravo posledica napada krajnje desnice na prava žena. Njujork tajms je 2019. objavio: "Veštice se ponovo pojavljuju među feministkinjama koje žele vlast nad svojim životima".

Takozvani "WitchTok“ na TikToku je takođe navodno pomogao da se inspiriše popularnost modernih veštica, ili vikana, sa sada sveprisutnom frazom "Mi smo ćerke veštica koje niste spalili“ ispisanom na majicama (iako su veštice iz SAD bile obešene a ne spaljene).

Mnoge žene osuđene za vradžbine smatrane su otvorenim i prilično nezavisnim, uključujući žene koje rade kao lekari, rekla je dr Ejmi Smit, profesor medija na Državnom univerzitetu Salem. Zbog toga sad savremene žene "nakalemljuju moderne vrednosti feminizma na pobožne i prilično nemoćne žene".

"To pomaže ako potvrđuje nešto u šta već verujete o sebi, na primer: 'Da! I ja sam borac!'"

I dok istoričari nastavljaju da otkrivaju, uključujući i lokaciju vešala u Salemu 2013. godine, kritičari optužuju grad za "društvenu amneziju", posebno nakon otkrivanja statue Samante iz serije "Oženih se vešticom" (Bewitched) iz 1960ih.

Ričard Trask je u srodstvu sa nekoliko žrtava, uključujući Meri Esti, iz Norfolka u Engleskoj, koja je obešena sa 58 godina.

On je arhivar za Danvers, originalno selo Salem izvan modernog Salema i mesto prvih optužbi, pre nego što je promenilo ime 1752. godine.

Trask kaže da je konfuzija između "Diznilenda za Noć veštica i ubijanja nevinih ljudi” dovela do "pogrešnog predstavljanja” da su sve žrtve veštice, što je opet omogućilo vikanima da održavaju ceremonije u Danversu.

"Uglavnom su to bili hrišćani koje su proganjali drugi hrišćani, koji su radije umrli nego da priznaju da su veštice. Bili bi užasnuti", rekao je on.

Za Dejvida Alena Lamberta to nije važno sve dok žrtve nisu zaboravljene.

Glavni genealog NEHGS-a je neobičan po tome što je u srodstvu i sa žrtvom iz Salema - Meri Bredberi, iz Vorvikšira u Engleskoj, koja je osuđena, ali je izbegla pogubljenje, i sa sudijom Semjuelom Sevolom, jedinim sudijom koji se javno izvinuo.

"Bilo je to najmračnije vreme u istoriji Masačusetsa“, rekao je Lambert. „I dana odjekuje i pokazuje šta se dešava kada se dezinformacije šire i komšije se okrenu protiv komšija. Treba da se sećamo svojih predaka, a ne da veličamo njihova stradanja. U mojoj porodici niko od naše dece se nikada nije obukao kao veštica na Noć veštica, iz poštovanja prema Meri".

Kurir.rs