NUDIO MI JE HEROIN DA NE IDEM U POLICIJU: Stravične ispovesti žena iz Srbije koje su ŽRTVE SILOVANJA! Neprestano sam POVRAĆALA

Gotovo svakog dana na stotine žena, bilo pod imenom ili anonimno, na društvenim mrežama otkrivaju svoja traumatična iskustva i sećaju se monstruzonih postupaka muškaraca koji su ih silovali. Neke su silovanje prijavile, neke nisu. Neke od njih se oporavljaju, a neke verovatno nikad neće.

O silovanju se nekada ćutalo. Danas žene o svojim iskustvima neretko pišu i na društvenim mrežama. One kopaju po svojim najdubljim ranama, sve sa ciljem da podignu svest o ovoj strašnoj pojavi. Silovanja su na žalost svih nas i dalje prisutna. Ove žene žele da poruče da žrtva nikada nije kriva, a najiskrenija želja im je da se nijednoj to više ne dogodi.

„Gledala sam slike na kojima se moj silovatelj ženi na svadbi kao iz bajke, na svadbi kakvu sam ja sebi želela. Uzeo mi je nevinost, uzeo mi je fizičko zdravlje, a najgore od svega ono psihičko jer ja već 10 godine nisam ono što sam bila. O procesu mog mozga da se izbori sa tim i dalje nisam spremna da govorim, ali recimo da sam pokušala da nateram sebe da se zaljubim u njega da bi me manje bolelo to što mi je napravio. Ne znam da li iko ko to nije prošao može da pojmi očaj čina u kome teraš sebe da nešto voliš da bi te to manje činilo povređenom, a o tome da nisu svesni šta urade, reći ću samo da je on meni nudio heroin da ne idem u policiju i pristao da me pusti iz stana tek kad sam obećala da sigurno neću ići jer sam samo htela da idem kući kod mame i tate i da sve prođe kao da se nije desilo. Večni pakao mu želim i na ovom i na onom svetu, a ako oseti samo 15% onoga što ja osećam svaki dan, smatraću da je moja želja ispunjena. Nek ovaj svet nema mira dok se sve naše suze ne osvete i to je jedino ispravno“.

Pojedini tvitovi su izbrisani, jedan od takvih je onaj u kom je devojka pomenula kako je kukavica jer nije prijavila silovanje.

„Nisi kukavica. Ja sam žena koja je preživela silovanje. Nisam prijavila. U tom trenutku nisam mogla da se pogledam u ogledalo, ni da budem budna, a da ne povraćam, nisam imala snage da sebe cepam na delove u policiji znajući da najverovatnije neće moći da mi pomognu. Ovo pišem jer znam koliko boli osećaj da si kukavica, iako ničeg kukavičnog nema u tome što odlučuješ kako ćeš da preživiš jedno ekstremno traumatično iskustvo. U redu je da prijaviš ako i kada budeš mogla. U redu je i da to ne uradiš. Želim da znaš da si uradila najbolje u datom trenutku“.

„Kada sam ja imala 18 godina, pre tranzicije, u tom momentu još uvek integrisana u društvo kao gej dečko, i kada sam tek prolazila kroz proces autovanja, moj silovatelj je proveo mesece manipulišući sa mnom i glumeći najveću moguću podršku, kako bi stekao moje poverenje. Proveo je mesece manipulišući i govoreći mi da je moja mama zla kučka (jer je tek bila saznala za moju seksualnost i nije je u početku prihvatala) i da me moja porodica nikada neće prihvatiti, kako bi me izolovao od njih i kako ne bih imala kome da se žalim kada me bude silovao. Mnogo mi je bitno da razumete da silovanje nije čin koji muškarci čine zato što ne mogu da iskontrolišu svoju neobuzdanu napaljenost, pa izađu napolje u po noći i spopadaju žene iz žbunja. Normalizovanje seksualnog nasilja, boys will be boys, vređanje žrtava silovanja na ličnom osnovu i insistiranje da je svaka od nas đubre koje ima neku manipulativnu agendu iza svojih optužbi, forsiranje ideje o savršenoj žrtvi (šta je nosila, šta je radila kasno napolju itd.) - sve ovo su elementi kulture silovanja koji muškarce stavljaju u poziciju da zlostavljaju žene, jer su stvoreni uslovi da nasilje vrše, jer znaju da posledica po njih neće biti, a da ženama niko neće verovati. Sam čin silovanja je samo mali završni elemenat“, piše osoba potpisana na Tviteru kao Sonja Sajzor.

Ispovesti objavljene na Tviteru su samo delić cele priče, ovo je još jedna, nažaost ne poslednja.

„Kad sam imala 11 godina, majka me je poslala u ulicu do naše, kod komšije pekara da kupim kore. To nije pekara, to je radionica u kojoj se prave kore i isporučuju, a pekar je nama iz komšiluka i prodavao kore. Ušla sam unutra, samo jedan njegov radnik je bio tu. Kad sam ušla, uzmuvao se, izlazio na vrata, gledao niz i uz ulicu, zatvorio vrata, otišao po kore, vratio se bez kora, nastavak ne mogu da napišem, ipak ne mogu“.

Koliko pažljivo vi slušate žene kada progovore? Da li ih uopšte slušate ili okrenete glavu jer se to dešava nekom drugom? Sve dok se glave okreću, a prst upire u žrtvu i sve dok serijski silovatelji dobijaju reč u javnom prostoru, opasnost koegzistira sa svima nama. I za kraj, jedan citat Zombijane.

„Sledeći put kada se pored svega važnijeg, zapitate – ‘što nije prijavila?’ probajte da se sjetite da nekad ne prijavi, jer će njen silovatelj da izađe iz zatvora, lagano šeta ulicama i daje intervjue. Sve važnije što treba da se pitate je – kako je žena koja je silovana, kako da joj pomognemo, kako da pomognemo ostalim ženama da se osjećaju sigurnije… Niko ne treba da se pravda zašto ‘tek sad’ prijavi ili ne prijavi nikad. Gdje god kročiš uliva ti se strah da ne smiješ sama kući, da izazivaš, da skratiš jezik jer provociraš…Tako da umjesto pitanja što nismo prijavile, možda da nam napravimo mogućnost da prijavimo.“

(Kurir.rs/ Zadovoljna.rs)

Bonus video: