ALEKSANDRA JERKOV: Kako ćemo im se zahvaliti?

U moru crnih i negativnih vesti kojima smo zatrpani, pre nekoliko dana pojavila se i jedna prelepa - zahvaljujući lekarima i osoblju Klinike za kardiologiju UKC Niš, u ovoj zdravstvenoj ustanovi nema više lista čekanja. Njihov direktor Dragan Milić objavio je da su oni nakon sto dana neprekidnog rada i 12 radnih vikenda, radeći besplatno, uspeli da operišu sve pacijente sa liste čekanja, od kojih su neki operacije čekali i po šest meseci. Posle ovog herojskog podviga operacije se zakazuju za sledećih 15 ili 30 dana, a liste čekanja više ne postoje. Naravno da je ovaj potez niških medicinara za svaku pohvalu. Naravno da su time pokazali da su humani, odgovorni, nesebični, vredni ljudi, koji su potrebe svojih pacijenata stavili ispred potreba sebe i svojih porodica i koji su zaslužili divljenje zbog svog herojskog podviga.

Postavlja se, međutim, pitanje, zbog čega to tako mora da bude. Zbog čega bilo ko mora da radi besplatno, u svoje slobodno vreme, da rešava problem koji nije sam prouzrokovao i za koji ni na koji način nije odgovoran? Da li su lekari ti koji treba da rešavaju problem u našem zdravstvu? Da li su to bolničari, sestre, svi oni koji su svoje vreme nesebično donirali da bi pomogli svojim pacijentima? Posebno zabrinjava činjenica da su, pročitavši ovu vest, ljudi u komentarima masovno počeli da pozivaju i lekare i osoblje u drugim bolnicama da slede njihov primer. I to ne bi bio nikakav problem ukoliko bi oni želeli to da učine. Međutim, ukoliko ne žele, ukoliko zahtevaju da za svoj rad budu plaćeni, moramo shvatiti da je to njihovo pravo. Baš kao što je njihovo pravo i da odluče da ne rešavaju problem za koji su drugi plaćeni da ga reše. Dok svaki dan slušamo kako su nam klinike i bolnice nove, sale opremljene, zdravstvo besplatno i efikasno, a domovi zdravlja prepuni specijalista, činjenica je da je istina potpuno suprotna. Činjenica je da se na preglede, intervencije i operacije čeka mesecima, u nekim slučajevima čak i godinama, da je javna tajna da liste čekanja baš i nisu toliko fiksne ukoliko imate sredstava da promenite redosled na njima, da većina građana za sve što im treba hitno ipak odluči da ode kod privatnog lekar i da mnogi, nažalost, i ne dočekaju dugoočekivane operacije.

Najgore u svemu prolaze, naravno, oni koji nemaju para za privatne lekare, za plaćanje posebnog tretmana u državnim ustanovama i oni koji nemaju vremena za čekanje. I upravo za njih je ovaj potez niških medicinara najznačajniji. Oni su uradili ono što nadležni nisu uspeli, umeli ili želeli. Oni su se pobrinuli za one koji su najbolesniji i one koji nisu privilegovani. Oni nisu dozvolili da niko od njihovih pacijenata umre čekajući na operaciju koja mu je neophodna. Oni su uradili ono što je trebalo država da uradi. Zato je njihov potez za svaku pohvalu. Osim što ćemo im se mi diviti, postoji način da im se država oduži. To će uraditi tako što će njihov rad ubuduće biti cenjen, tako što će biti pošteno plaćeni za važan posao koji obavljaju, tako što će rešavati sistemske probleme i neće odgovornost za sopstveni neurađen posao prebacivati na njih, tako što će se pobrinuti za to da lekari, medicinske sestre, bolničari i ostalo osoblje jedinu budućnost više ne vidi u Nemačkoj i drugim zemljama u koje masovno odlaze i tako što će učiniti sve da mi u Srbiji ne ostanemo bez lekara. Sve ostalo su prazne priče.