Kurir na grobu cara Dušana koji je ceo vek prazan! Čobani skupili razbacane kosti vladara, a kada ih je vladika Atanasije odneo na analizu, evo šta je otkriveno
Grob je ovaj prazan već gotovo vek. Ali je mesto hodočašća i svetinja. Jer ovde je bezmalo pet stoleća počivao Dušan Silni. Iako srpski car više nije u svojoj zadužbini, Sveti arhangeli kraj Prizrena simbol su i moći i golgote i opstanka srpske države. I mesto sabiranja i duhovnog života kraj Prizrena, grada u svemu nam posebnog, u kome Srba danas jedva i ima.
Put nas tog dana Svetle nedelje vodi, gle simbolike, iz Visokih Dečana. Dupla straža i kontrola Kfora da nas podsete da se i dan-danas puškom moraju braniti mošti jedinog srpskog kralja koji još počiva na Kosovu i Metohiji. I svetinju koju pohode sve vere i nacije. Bugarski vojnici je danas čuvaju. A unutra zatičemo Albance iz Kfora. S poštovanjem stoje nasred Crkve Hrista Pantokratora.
Od radosti i uzbuđenja srce hoće da iskoči - celivamo mošti Svetog kralja Stefana Dečanskog. Onog kog otac, kralj Milutin oslepe, a sin Dušan umori u Zvečanu. I baš sa sinom je na ktitorskoj fresci. Potonji dovrši svetinju. Velelepnu. Kažu, ako je načinio Srbiju nikad većom i moćnijom, nikad ne posta svetac. Priče vele upravo zbog te 1331, kad postrada Stefan Dečanski.
Krećemo put Svetih arhangela. Kroz Prizren. Kraj Bistrice sabrala se nekadašnja carska prestonica. Vrvi od ljudi. Kubeta i krstovi ipak još su zajedno. Sija Sinan-pašina džamija koju podiže kad kamen na kamenu ne ostavi od Svetih arhangela. Sve u nju ugradi. Simbolično, namerno. Al' džaba mu bi - opstaše Sveti arhangeli.
Srpski Prizren posta još u doba Stefana Prvovenčanog. I mimo svih i svega, pa i pogroma 2004, opstaše znamenja - Bogorodica Ljeviška i naše svetinje. I Prizrenska bogoslovija, koja je i danas seje seme znanja. Rektor je arhiepiskop i mitropolit raško-prizrenski Teodosije. Prvi čovek Eparhije raško-prizrenske SPC, stožera Srba na Kosovu i Metohiji.
Nije eparhija samo duhovno utočište, eparhija je i ona majka koja će Srbinu kravu dati kad mu sred noći pokradu sve iz štale. Čiji će hleb i s hlebom stići i do najudaljenije kuće u brdima, pa samo i da je jedan Srbin u njoj.
Vladika Atanasije
Nosio kosti na analizu, pa otkriveno da je car otrovan
U konaku i kapeli ogroman poster, pa i ikona blaženopočivšeg vladike Atanasija Jevtića, čoveka koji je toliko činio za Srbe i Kosmet.
- Vladika Atanasije bio je i u komisiji koja je otvorila sarkofag cara Dušana i odnela kosti na analizu. Potvrđeno je da to jesu zaista careve kosti, ali i da su u njima ostaci tečnog olova, što znači da je bio otrovan - zbori otac Dionisije o skončanju prvog srpskog cara koji iznenada umre 20. decembra 1355, kako se pretpostavlja u 47. godini života.
Promiče i katedrala, i ona broji vekove. A sve više i vernika među Albancima. Desno Šadrvan, kameni most sa svih razglednica. A nad gradom tvrđava. Podigoše je Vizantinci, obnavlja i car Dušan. S nje nas gledaju slova "UČK".
Kanjon Bistrice. Reka i put kraj nje probijaju se kroz stene. Desno - Sveti arhangeli. I naravno - prvo kontrola. Kosovska policija uzima lične karte. Pod kamenim svodom raširena teška kapija. Otvara vrata raja. I manastira bez crkve. Da, baš tako - bez crkve. Skele su i dalje na onoj Svetog Nikole, koju kani bratstvo obnoviti.
- Kad iguman otac Mihailo poče da obnavlja crkvu, podigoše se policija i kosovski zavod za zaštitu spomenika i zabraniše gradnju - kao nezakonita je. Zamalo sve ne pohapsiše - reći će nam otac Dionisije, dok za naizgled običnim vratima sobe konaka ulazimo u Kapelu Svetog Lazara Četvorodnevnog, jedva da možeš da se okreneš.
Hitamo ka svetinji usred svetinje. Kameni zidići pod vedrim nebom - sve što je ostalo od crkve. I sve su nam ovi ostaci u travi. Desno, pod zidom - mermerna ploča. Poljsko cveće položeno. Milina. Od srca iz ove lepote. Ovde je bilo grobno mesto prvog srpskog cara. Ovde je kosti Dušana Silnog našao akademik Radoslav Grujić. Čovek koji je ne samo pronašao i prikazao Srbima i svetu cara Dušana, nego i od ustaša spasao mošti cara Lazara i cara Uroša, Dušanovog naslednika, poslednjeg izdanka Nemanjića.
- Priča veli da je car Dušan u znak blagodarnosti što se ovde ranije izlečio, prolazeći s roditeljima i moleći se Bogu, sagradio manastir Svetih arhangela. Na ovom mestu bila je crkva iz ranohrišćanskog perioda, a on manastir diže između 1343. i 1352. godine - zbori otac Dionisije.
Najpre je, veli, sagrađena Crkva Sv. Nikole, prototip velikoj Arhangela, koja se zvala i majstorska crkva. A severno od nje i bolnica, kako se priča, sa 20 kreveta.
Sveće se pale van zidina. Ali kraj groba - "kućica". Otvaram vratanca. Palim. Gori sveća caru... Koji Srbiju načini carstvom 1346. Dobismo tada "cara Srba i Grka" i patrijaršiju. Ali i anatemu Vaseljenske patrijaršije.
- Zapadno od nas nalazila se trpezarija, ispostaviće se ključna za naš narod. Tu je na inicijativu Svetog cara Lazara došlo do izmirenja dveju crkava. A na grobu cara Dušana pročitane su razrešene molitve - pokazuje otac Dionisije dok kišica lagano počinje, a mi se penjemo na natkriveni drveni podijum s klupama, na mestu gde je nekad bio oltar, a danas su ikone.
Manastir je živeo do potkraj 15, početak 16. veka, kada Turci pljačkaju Zlatnu crkvu, kako ju je narod zvao. Jer - spram cara, bila je i zadužbina. I pod od dragog kamenja. A onda 1610. dolazi Sinan-paša. Ne samo da ruši sve.
- Razbacao je kosti cara Dušana po porti. A meštani i čobani su careve kosti skupili i stavili pod ploču u ruševinama crkve - zbori otac Dionisije.
Od tada je sve pusto vekovima. Nameravao je, priča, ruski konzul Ivan Jastrebov, inače onaj po kom je pisan "Ruski konzul" (službovao u Prizrenu 1874-1876. i 1879-1886), da obnovi Svete arhangele. Nije mu se dalo. Proći će još vode Bistricom dok Srbi ne oslobode Kosovo, pa proteraju nove okupatore, a Radoslav Grujić 1927. počne arheološka iskopavanja u Arhangelima.
- Protojerej Grujić te '27. kosti cara Dušana odnosi u svoj stan u Skoplju, odakle su 1936. prenete u Beograd u Crkvu Svetog apostola Marka - govori.
I danas su tu. Nad sarkofagom cara Dušana kandilo neprestano gori. I gle, baš u ovoj crkvi, čija je slava u četvrtak, najbližoj mi poslu, palim sveće onom mom koga više nema, a koji je toliko držao do toga šta su nama Nemanjići.
Dočekali su Sveti arhangeli i život - dolazi ovde '98. deo bratstva iz Crne reke.
- Te iste godine se mučenik, sabrat, otac Hariton, ovde zamonašio u Kapeli Svetog vladike Nikolaja, u konaku. I '99. mučenički je postradao, telo su mu vukli po Prizrenu. Ono je i predato našoj crkvi i sahranjeno u manastiru Crna reka. Ne zna se gde je glava, verovatno služi kao neki trofej - priča otac Dionisije.
I opstaše Arhangeli. I posle pogroma 2004, kad su zvanično bili pod nemačkom zaštitom.
- I mimo te, nazovizaštite, 17. marta teroristi spaljuju manastir. Uzimaju čak kante nafte od vojnika, sipaju niz kablove kako bi brže i bolje gorelo - veli.
Malo iznad crkve i grobnog mesta cara Dušana - ogromno zvono. Darova ga kralj Aleksandar Karađorđević. Onaj koji sa ocem kraljem Petrom Prvim oslobodi Kosovo 1912. Poklon je bio na crkvi u Podujevu, a teroristi ga skinuše tog 17. marta. Bar je nađeno i spaseno.
Iz Arhangela, preko nestvarne Šar-planine, čiji se vrhovi bele, Štrpca i Brezovice, gde ćirilica kazuje da nas još ima, idemo na groblje u Laplje Selo. Kraj groba sestre joj Marije Dragović, koja poginu 2001, kad teroristi kod Podujeva digoše u vazduh autobus "Niš ekspresa", upoznajemo Jelenu Stojanović. Kao najteže povređena iz "autobusa smrti", lečena je u nemačkoj vojnoj bolnici u Prizrenu.
- Monasi iz Svetih arhangela bili su tada kraj mene svaki dan. Tešili me, krepili i bodrili - reći će nam Jelena.
Eto suštine. Tu su Arhangeli, kad god treba. Uostalom, Dušanov narodni konak popularno zovu DNK. Evo nama našeg DNK...